Mitrovačka politička scena dobila je u eri požara još jedan neobičan obrt – oni koji su koliko do juče kritikovali vatrogasce danas pozivaju građane da im pomognu. Inspiracija ovo članku su aktivisti mitrovačkog Zbora koji su ovih dana uputili hitan apel građanima da pomognu novčanim prilozima vatrogascima i dobrovoljcima koji se bore sa požarima u Deliblatskoj peščari.
Apel, sam po sebi, svakako zaslužuje pažnju. Ljudi koji satima stoje pred vatrom, rizikujući zdravlje i život, pomoć i podršku svakako zaslužuju. Ali postoji jedan mali problem sa ovom pričom. Pre samo nekoliko dana, kada je gorela regionalna deponija kod Jarka, društvene mreže su bile prepune komentara istih aktivista pisanih u potpuno drugačijem tonu.
Umesto podrške vatrogascima i ljudima koji su se borili sa vatrenom stihijom, usledili su podsmeh, uvrede i omalovažavanje onih koji su bili na terenu. U toj verziji stvarnosti vatrogasci nisu bili ljudi koji rizikuju život da bi ugasili požar, već zgodna meta za političko prepucavanje. Sve dok se nije dogodila Deliblatska peščara. I odjednom: „Pomozimo vatrogascima!“ Pa dobro. Šta se promenilo? Vatrogasci? Vatra? Ili samo lokacija požara?
Naravno, može se promeniti mišljenje. To nije greh. Naprotiv, sposobnost čoveka da prizna grešku jedna je od retkih stvari koja još može da vrati poverenje u javni prostor. Ali bilo bi lepo čuti i onu drugu rečenicu: „Pre nekoliko dana smo pogrešili. Vređali smo ljude koji su gasili požar kod Jarka i zbog toga se izvinjavamo.“
Bez toga, apel za pomoć pomalo liči na politički švedski sto: uzima se ono što trenutno odgovara, a ono što ne odgovara ostavlja se sa strane. Jer ako su vatrogasci heroji kada gase požar u Deliblatskoj peščari, onda su valjda bili heroji i kada su nekoliko dana ranije gasili požar kod Jarka. Ili je heroizam, možda, nešto što zavisi od toga ko je trenutno krivac za požar u političkoj vizuri Zboraša?
Ako gori deponija – kriva je gradska vlast. Ako se komentariše rad vatrogasaca – opet se nekako stigne do gradske vlasti. Ako je požar u Deliblatskoj peščari – evo prilike za apel, ali i za još jedan krug političkog licemerja.
Postoji jedna stara poslovica koja kaže da se čovek poznaje u nevolji. U eri društvenih mreža, međutim, izgleda da se neki prepoznaju tek kada napišu komentar ili objavu ne shvatajući da požari, poplave i ostale nesreće nisu politička meta i da razuman čovek ima urođenu svest o tome gde treba povući granicu.
Može neko da bude nezadovoljan gradskom vlašću. Može da kritikuje gradonačelnika, gradske službe, javna preduzeća, način upravljanja deponijom ili bilo koju drugu odluku. Ali vatrogasac koji stoji ispred vatre nije politička funkcija.
Onaj koji ulazi u dim ne pita ko je na vlasti. Onaj koji razvlači crevo ne proverava partijsku knjižicu. Onaj koji pokušava da zaustavi vatru nema vremena za dangubljenje i čitanje komentara na Fejsbuku. Zato bi možda bilo korisno za inače beskorisne blokadere da, pre svakog novog političkog apela, naprave mali inventar sopstvenih objava u prethodnom periodu.
Ne zbog politike već zbog elementarne pristojnosti. Jer nije problem promeniti mišljenje. Problem je menjati mišljenje čim se promeni politički interes, a pritom očekivati da građani imaju kratko pamćenje.
(M. Milivojević)