Polako se približava izborni dan, a sa njim i najzanimljiviji deo svake političke utakmice – onaj trenutak kada se prebroje glasovi i utvrdi ko je pobedio, a ko će narednih dana pokušavati da objasni zašto zapravo nije izgubio. Među najglasnijim navijačima Studentske liste već se mesecima može primetiti jedna zanimljiva pojava: što su glasniji u ubeđivanju drugih da su tolerantni, demokratski i otvoreni za različita mišljenja, to su manje tolerantni prema svakome ko slučajno misli drugačije.
Društvene mreže postale su tako svojevrsni poligon za verbalnu atletiku. Nije dovoljno reći da neko drugačije glasa. Neophodno je objasniti mu da je glup, kupljen, sendvičar, bot ili – naravno – „ćaci“. Jer, očigledno, demokratija počinje tek kada svi glasaju isto.
Ako neko podržava Aleksandra Vučića, za deo ove digitalne avangarde to više nije politički izbor. To je dijagnoza karaktera. Čovek može imati svoje razloge, može misliti drugačije, može biti nezadovoljan opozicijom ili jednostavno smatrati da je Vučić bolji izbor – ali ne, najjednostavnije je zalepiti mu etiketu. Ćaci! I tako se valjda dobija izborna utakmica.
Problem je samo u tome što ljudi kojima se svakodnevno govori da su glupi, primitivni, kupljeni ili nedostojni tuđeg mišljenja imaju jednu nezgodnu osobinu: imaju glasački listić. A taj listić nema opciju „blokiraj korisnika“. Možda će se upravo tu dogoditi ono što se najmanje očekuje.
Jer postoji razlika između političkog ubeđivanja i političkog ponižavanja. Jedno pokušava da pridobije čoveka, drugo ga tera da se zapita: Ako ovako izgledaju ljudi koji treba da me ubeđuju da glasam za njih, šta će tek biti ako dobiju vlast?
I dok jedni pokušavaju da objasne da su oni „prava Srbija“, „prava mladost“, „prava budućnost“ i poslednja brana između države i propasti civilizacije, običan birač možda samo želi da mu niko ne viče u lice. Posebno ne neko ko ga istovremeno ubeđuje da je demokratija svetinja. Demokratija, izgleda, važi dok se slažeš sa nama.
A onda dođu izbori. I recimo da Studentska lista ne osvoji onoliko glasova koliko je njena internet publika očekivala. Šta onda? Pa, zaboga, neće valjda biti da birači jednostavno nisu glasali za njih! Ne. Glasovi su ukradeni.
Ako to ne prođe, onda su „izborne nepravilnosti“. Ako ni to nije dovoljno, možda je bilo pritisaka. Ako se utvrdi da nije bilo pritisaka – onda je problem u medijima. Ako mediji nisu problem – onda su krivi „botovi“. Ako ni botovi ne mogu da objasne rezultat, ostaje najstariji argument svih političkih sportista: Sudija je navijao za protivnika!
A ako baš ništa ne pomogne, uvek postoji teren. Loš teren. Mokar teren. Vrućina. Hladnoća. Kiša. Vetrovito vreme. Sunce u pogrešnom uglu. Možda je čak i lopta bila nepropisno naduvana. U najgorem slučaju – retrogradni Merkur.
Jer izgleda da postoji čitava nauka o tome kako izgubiti izbore, a da za poraz ni u jednom trenutku ne bude odgovoran – pogrešan pristup biraču. Naravno, najteže će biti objasniti jednu jednostavnu stvar: možda ljudi nisu glasali protiv vas zato što su „ćaci“, već zato što im se nije dopao način na koji ste ih nazivali „ćacima“.
Možda neko nije promenio mišljenje zbog televizije. Možda ga je promenio upravo gledajući komentare na društvenim mrežama. Možda je čovek prvo bio neodlučan, a onda pročitao nekoliko stotina komentara u kojima se njegovi sugrađani vređaju samo zato što podržavaju drugu političku opciju. I pomislio: Dobro, ako je ovo ta nova tolerancija – možda ipak ne bih.
To je ona mala, nezgodna stvar koju nijedna kampanja ne može potpuno da kontroliše. Birač može da ćuti. Ne mora da se raspravlja. Ne mora da odgovara na uvrede. Ne mora da napiše objavu. Ne mora nikome da kaže za koga će glasati. Može samo da sačeka izborni dan. A onda zaokruži.
Zato bi možda bilo korisno da se pre nego što počnu slavlja, proglašavanja pobede i pravljenje virtuelnih mapa političke Srbije, pogleda malo dalje od sopstvenog mehura na društvenim mrežama. Jer društvene mreže nisu biračko mesto. Tamo najglasniji često izgledaju kao većina.
Na izborima se, međutim, broje glasovi svih – i onih koji vam aplaudiraju i onih kojima ste nadenuli nadimak „ćaci“. A ako rezultat bude drugačiji od očekivanog, nema potrebe za panikom. Spisak izgovora je već spreman. Kradeni glasovi. Navijanje sudije. Loš teren. Vremenske neprilike. Medijski mrak. Botovi. Nevažeći listići. Mars u opoziciji.
Samo jedna mogućnost verovatno neće biti razmatrana: „Možda smo previše vređali ljude koji nisu mislili kao mi.“ Jer, zaboga, svi mogu biti krivi – samo mi ne.
A naročito ne oni koji su birače unapred podelili na „nas“ i „ćacije“. Izbori imaju jednu nezgodnu osobinu: na kraju se ne glasa za najglasniji komentar na Fejsbuku. Glasa se za – ili protiv – onoga što ljudi vide, osećaju i misle.
I zato će možda najveće iznenađenje biti kada oni koji su mesecima objašnjavali drugima kako treba da glasaju jednog jutra otkriju da su birači, uprkos svim njihovim savetima, ipak odlučili da misle svojom glavom.
(SMP)