Pre par dana u Bačkom Petrovcu, na skupštinskoj sednici, opoziciona odbornica predložila je minut ćutanja zbog tragedije u Novom Sadu, ali je predsednik skupštine to odbio uz obrazloženje da „nisu dani žalosti i da to ne ide pod povredu poslovnika…“ Onda je njih nekoliko ustalo, ostali su sedeli, a neki su se baš zavalili, ne bi li (verovatno?) tako pokazali koliko su „na liniji“. MINUT ĆUTANjA ODBIJEN IZ PROCEDURALNIH RAZLOGA???
Cela opština Bački petrovac ima oko pet hiljada stanovnika, malo više od Martinaca ili Male Mitrovice, svi se u glavu znaju, ZAŠTO? Naravno da nije razlog to što su stanovnici opštine skoro svi Slovaci. To su naše komšije, a mi u Vojvodini ponosimo se svojom multikulturalnošću, živimo jedni pored drugih, mnogi i jedni s drugima, jedni kod drugih idemo u goste i nemoj da bi nekom na pamet palo ono što bi samo idiot iz ovog mogao da zaključi! O partijskoj pripadnosti se radi!
Kad smo mi kao ljudi dozvolili da nam partijska pripadnost oduzme osnovnu pristojnost? Znači li to da na ulici ne treba da kažem „Dobar dan komšinice“ ženi za koju znam da podržava stranku koja mi se baš ne dopada, a fina je i znam je od detinjstva?
Komšinice, dobar dan, a kvazi novinarima, u stvari od partije instruiranim ispiračima mozgova koji su od trenutka nesreće pokušavali da nečiju odgovornost umanje ili je na nekog drugog prebace raznim lupetanjima, pa i o mogućoj opozicionoj sabotaži (!!!) nadam se da će vrlo brzo deliti ćelije sa nekim ne preterano bistrim, a jakim, neiživljenim i naravno potentnim, što bi opet značilo da Tužilaštvo nije sastavljeno od korumpiranog ološa, nego od ljudi s kičmom. Ovde sam rođen i nisam preterano optimističan, ali nada umire poslednja. Tužioci, u pamet se!
To naravno ne znači da podržavam one koji bi da neko bude uhapšen, pošto-poto. U akciji Sablja, a o kojoj ovih dana na TV-u ide serija, uhapšeno je 11000 (jedanaest hiljada!) ljudi, 10800 je pušteno i država Srbija je morala svima kojima nije dokazana krivica da isplati odštetu i nisu to bile male pare.
Za vas kojima je plafon novinarstva fraza tipa „borila se hrabro za život, ali uprkos njenim mladim godinama…“ to je dovoljna kazna od onog odozgo, ali razmislite da se prešaltate na motača kablova. Za razliku od vas, novinar bi poštedeo najužu rodbinu i potražio bi drugare iz detinjstva što stradalih, što onih koji se još bore za život, to je nešto što naciju zanima, ali je kanda direktiva da se o katastrofi na železničkoj stanici u Novom sadu ne govori, ne snima, u prevodu, da se zataška (biće da sam skoro nešto o zataškavanju pisao, ko nije pročitao, neka potraži), da se glupim Srbima pomogne da zaborave, a ako je neko sklon brzom zaboravu, onda su to Srbi…
Inače, kad se radi o moralnoj odgovornosti, u Japanu je svojevremeno jedan ministar saobraćaja tek preuzeo portfelj i desi se nesreća na železnici, on istog dana podnese ostavku, kao moralni čin, iako realno nije nikakvu odovornost snosio i tako, kako je u kabinet ušao, tako je i otišao, nije se ni raspakovao, ni fotelju ugrejao! I šta? Ništa. Nije na Japan nebo palo zato što dotični nije ministar.
Ovo vam govorim (pišem) s nadom da će da koristi, mada neki kažu da onima s dugim jezikom može da škodi i naravno da mislim da se i u ovako teškim vremenima treba setiti maestralnog Laneta Gutovića.
P. S. Moralna ostavka se podnosi odmah i toliko o moralu.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Branislav Markićević)