Živan Popović iz Latvice kod Arilja rođen 30. januara 1917, a još sam hoda, dobro vidi i čuje. Šta je tajna dugog života? Pa uvek sam radio i nikad se nisam družio sa rđavim ljudima, kaže deda Živan, koji je preživeo koronu u 104. godini.
Najstariji Srbin ima 105 godina i 181 dan i živi u selu Latvica kod Arilja. Živan Popović rođen je 30. januara 1917. godine u vihoru Velikog rata. Nije ga, kako kaže, izbegla nijedna nevolja koja se obrušila na ovu našu zemlju, ali sve je uspeo da ih prebrodi i još prkosi krštenici.
- Šta je tajna dugog života? Pa uvek sam radio i nikad se nisam družio sa rđavim ljudima. Nikome nisam mislio zlo, a držao sam se gospoda Boga gde god sam bio!
Ovako za Informer svoju životnu priču započinje deda Živan.
Najstariji lovac
I pored toga što je uveliko premašio vek, Živan je i dalje lovac, najstariji u Srbiji.
- Pošto imamo predstavnika u evropskoj asocijaciji, koliko znamo, nema starijeg lovca u Evropi od našeg Živana – kaže Mile Jevgenijević iz lovačkog udruženja iz Arilja
Život za film
- Još kao mali počeo sam da radim kao zemljoradnik. Sve sam hteo – da čuvam goveda i ovce, da orem, kopam, kosim, plastim, sečem drva sve do dvadeset i neke godine… Onda se zaratilo i otišao sam u vojsku. Godinu sam proveo u četnicima, a godinu u partizanima. Pet puta sam gledao smrti u oči. Izvođen sam i na streljanje i na motkanje, prebijanje. I eto, sve sam preživeo…. Rat, borbe, logor iz kojega sam uspeo da pobegnem. A onda strašna nemaština koja je usledila nakon rata. Nas petnaestoro u kući, a zemlja opustošena, nema ničega, ni da se poseje, ni da se uzbere. I ako imaš neke pare, niko neće da ti proda kukuruz. Nema hleba. Snalazio sam se, vršili smo trampe, razmene. Jednom sam sve čiste posteljine i peškire uzeo iz kuće i zamenio za džak pšenice. Ali nikad nisam zaspao, niti se probudio a da se ne prekrstim i pomolim Bogu. To je moja životna snaga i dan-danas – priča deka Živan.
Seća se Živan kada su Srbijom vladali kralj Aleksandar, Petar Drugi, pa Tito, Stambolić, Milošević, Koštunica, Đinđić… U međuvremenu preživeo je i španski grip, Šestojanuarsku diktaturu, pa ubistvo kralja Aleksandra, pa Drugi svetski rat, Informbiro, rat u Jugoslaviji, NATO bombardovanje Srbije 1999.
- Tačno znam ime i prezime svake osobe koja mi je pomogla u životu. Malo je takvih ljudi i greh je od Boga da im imena zaboravim… – kaže starina.
Živan se dva puta ženio. Sa prvom ženom venčao se 1937. godine i sa njom ima petoro dece. Dve ćerke dobio je u braku sa drugom suprugom. Deca su mu podarila 11 unuka i 19 praunuka. Obe žene je sahranio, kao i četvoro dece. Danas živi sam i ne žali se…
- Ne čujem baš najbolje, kad hodam, moram da koristim štap, a u poslednje vreme ruke su mi oslabile… Sve drugo je manje-više u redu! Dok sam imao više snage, do pre neku godinu, išao sam redovno u lov. To mi je velika ljubav. Sada odem samo ponekad sa drugarima – kaže Živan i dodaje da ništa u svom životu ne bi menjao, samo mu ponekad nedostaje društvo iako se na samoću navikao
Preživeo i koronu
Prošle godine deda Živan se zarazio koronom. Odveli su ga u bolnicu, odakle je, kaže, brzo pušten.
- Nisam bio ozbiljno bolestan. Kada su naturili one maske svima na lice, pomislio sam da mora da je neki virus. Kad sam se vratio kući, pitao sam svog komšiju: ‘Šta je ovo, kao da je neki virus, čuo sam da je to bilo u Kini, kako sad kod nas?! ‘ – priseća se Živan.
Čita i kuva
- Obilaze me dobri ljudi. Donesu mi najpotrebnije dok mi deca i unuci ne stignu u posetu. Jednom su, zabrinuti za moje zdravlje i samoću, došli na ideju da me smeste u dom. Nisam hteo ni da čujem za to. Mogu ja još sam da se snađem. Sam spremam hranu, problem mi je samo što u kući nemam vodu, nego mi je taksisti donose u kanisterima. Kad je lepo i toplo vreme, naložim vatru, pa se napolju okupam. Higijena je veoma važna – priča on i dodaje
Ujutru ustanem, popijem kafu i rakijicu, zapalim cigaru i tako mi počne svaki dan. Onda zamesim hleb i doručkujem, a ostatak dana provodim u svom dvorištu. Ako nešto treba, očistim po kući, a onda čitam. Imam dosta knjiga, a ponešto i sam zapišem u jednu veliku crvenu svesku…
Bio dobar đak
Živanova majka Persa bila je iz susednog sela Lukovica. Sa mužem, Živanovim ocem Radićem, imala je jedanaestoro dece, osmoro je umrlo, a Živan je jedno od troje preživelih.
- U školu sam išao samo tri godine, sećam se kao da je juče bilo. Udari mi učitelj Veličko jednom četiri batine po prstima, optužio me da sam dirao neku njegovu sinovicu Stanu… Posle se više u školu nisam ni vraćao. A bio sam dobar đak, nagradu ‘Marka Kraljevića’ dobio sam u trećem razredu, a nagradu za najboljeg druga u drugom razredu – priseća se Živan
Možda će neko od mojih naslednika da pročita nešto mudro od mene i da dobro proživi svoj život. Nema tu mnogo reči da se kaže. Misliti zlo i biti sa zlim ljudima smrt su za organizam, dok ljubav i vera donose dugovečnost. Eto, to bi bio moj savet za život – kaže najstariji Srbin
