Nakon sastanka koji je mitrovački gradonačelnik Vladimir Sanader održao sa predstavnicima organitacije NALED, na temu unapređenja poslovnog ambijenta kroz razvoj elektronskog poslovanja, a kojem je prisustvovala i direktorka lokalne kompanije EUROZEIT Dragana Perić, na pres konferenciji došlo je do malog incidenta između pomenute direktorke i novinara.
Naime, iako je direktorka Perić u izjavi novinarima navela da je predstavnicima NALED-a ukazala na sve poteškoće koje se tiču samog poslovanja kompanije i dala predloge kako da država ove probleme otkloni i unapredi oblast elektronskog poslovanja, na pitanje jednog od prisutnih novinara odbila je da odgovori i nekulturno napustila pres konferenciju.
Šta je to naljutilo direktorku EUROZEIT-a?
Novinar je, dakle, direktorku Perić pitao kako misle oni, kao kompanija, da izađu u susret svojim radnicima koji rade u nehumanim uslovima, u halama u kojima temperatura prelazi 50 stepeni, gde nisu obezbeđeni ni osnovni uslovi za boravak i rad pa radnici padaju u nesvest od vrućine?
Sa društvenih mreža i od zaposlenih koji su želeli da ostanu anonimni saznajemo:
„Zaposleni koji prvi put stupaju na rad imaju nešto što bi trebalo da bude obuka. Ista traje dve nedelje, a zaposleni se obučavaju za određene operacije. Međutim, proizvodni program „EUROZEIT“ prilagođava se potrebama naručilaca, pa se REDOVNO javljaju operacije za koje zaposleni nije obučavan. Tada se zaposlenom jednom (bukvalno) pokaže ta operacija i odmah mora da ispuni zadatu normu. Ko je ikada radio, zna da je za svaki posao potrebna rutina, a da bi se ona stekla moraju se ponavljati isti pokreti u nekom vremenskom periodu. Bez obzira na to, od zaposlenih se zahteva da odmah ispuni normu (u nehumanim uslovima rada na temperaturi koja prelazi 50 stepeni), jer mu se u suprotnom odbija od plate i njegovi rezultati se objavljuju na zidu.
Od jedne bivše zaposlene koja je imala uvid u ostvarenja normi, dobili smo podatak da postoje bar dve norme koje nikada i niko nije ispunio. Ipak, njihova ostvarivost se ne preispituje, jer se one koriste kao vrlo efikasan instrument represije prema nekim zaposlenima. Dakle, ako im se neki zaposleni učini kao nepodoban, jednostavno ga rasporede da radi na operacijama „nemoguće misije“, pa kad ne ispuni normu oni mu umanje platu. Manje je bitno da li to rade namerno ili ne. Najbitnije je da je i to radnja (posredna) zlostavljanja na radu.
Tu još nije kraj.
S obzirom da je predhodno Perićka umela vrlo jasno da ukaže na koje bi načine mogla država da pomogne u poslovanju njima kao kompaniji, logično je bilo pretpostaviti da ista osoba ima i rešenja kojima bi ta kompanija mogla da unapredi radne uslove svojim zaposlenim.
Umesto odgovora, Perićka je novinaru odbrusila kako ne želi da odgovori na njegovo pitanje i demonstrativno napustila pres konferenciju.
Time je javnost ostala uskraćena za objašnjenje dokle će pojedine lokalne kompanije (a EUROZEIT prednjači u tome) svoje radnike tretirati kao robove. Da li država treba da olakšava poslovanje ovakvim fabrikama dok one, istovremeno, svojim zaposlenim ne mogu da obezbede uslove za rad koji su dostojni čoveka. Pored toga, teško je ne zapitati kako li se tek direktorka kompanije Dragana Perić ponaša prema svojim zaposlenima ako se ovako ophodi prema novinarima.
Sama činjenica da radnici nemaju hrabrosti da javno govore o nehumanim radnim uslovima u kojima zarađuju platu – već dovoljno govori o kakvom je rukovodstvu, na čelu sa pomenutom direktorkom, reč.
Ipak, iako su od svojih kompanija, umesto modernih fabrika, napravili moderne koncentracione logore, rukovodioci poput Dragane Perić imaju obraza da na sastancima sa državnim organima insistiraju na unapređenju poslovnog ambijenta kako bi povećali svoju efikasnost i, samim tim, svoj profit.
Da li je država dužna da pomaže ovakvim poslodavcima, pitanje je koje je ostalo da visi u vazduhu nakon ovog sastanka u mitrovačkoj Gradskoj kući?
(Milan Milivojević)