Novinarka i književnica Jelica Greganović napisala je članak povodom dolaska velikog broja naših građana iz inostranstva u Srbiju zbog predstojećih praznika. Autorka je ogorčena, jer se stiče utisak, da naši ljudi koji žive na strani, kao da ni malo ne mare što je u Srbiji u toku treći i vrlo jak talas koronavirusa, i što dolazak velikog broja ljudi samo može pogoršati već ionako tešku situaciju.
Njen članak prenosimo u celosti:
„Da se predstavim shodno tekstu koji sledi i tako sebi dam alibi. Ja sam gastarbarjter na privremenom radu u domovini. Doduše, gastarbajter nisam postala iz ekonomskih, nego emotivnih razloga. Jeste da nisam znala da sam se udala za stranca, niti da će deo dotadašnje države, u koji sam se odselila, postati inostranstvo. Kako god, tek ja sam više od dvadeset godina živela van Srbije, tamo i troje dece rodila, radila, čak su mi i državljanstvo dali. Što takođe nije nebitno za moje dalje izlaganje.
U jednom trenutku sam se čak iz tog inostranstva preselilila u još inostranskije inostranstvo. Dakle, ja znam šta znači poželeti se domovine, znam koliko nedostaju roditelji, prijatelji, kajmak, koncerti, zavičaj, kuće, ajvar, kafane, pozorišta, ulice, čvarci, kumovi, reke, parkovi, zgrade, knjige, sir, slave, suvo meso i još suvlje šljive, sela, komšije, burek iz pekare, vicevi, gradovi, pesme, drveće, kafići, kajsije koje imaju u sebi medenu kap i to da svi oko tebe srpski govore. Znam šta je željenje da se dođe u Srbiju, jer sam se je onoliko naželela.
Neodgovorno ponašanje
Ali, ne mogu da prihvatim da zbog tog željenja baš sada mora da se dođe u Srbiju, usred vrhunca najvećeg talasa epidemije, koji Srbija preživljava. Može da mi kaže ko šta hoće ili o mom mišljenju da misli šta god hoće, ali ja mislim da je to bahato i neodgovorno, neće biti da je dotle došlo da je nečija nostalgija vrednija od tuđeg i sopstvenog života.
A, što se tiče toga da baš za Uskrs, Božić ili Novu godinu mora da se dođe u domovinu, nešto se ne sećam da su za Uskrs 1999. godine, kada je Srbija bombardovana, bile kolone na granici i stotine hiljada onih koji bi baš u domovini morali da proslave pomenuti praznik. Gde je tada bilo to moranje koje se sada pominje uz željenje da se dođe u Srbiju? Ili je tada bilo jasnije da može da se pogine, no sada. Biće da su se tada smrt i nevolja videle jasnije, pa nikom iz inostranstva nije bilo do željenja i moranja.
Što niste za vreme bombardovanja hrlili u Srbiju?
Ja sam odmah posle bombardovanja došla u Srbiju, zbog posla i porodične situacije. Na granici su još uvek bili policajci i vojska sa dugim cevima. Ali kolona gastarbajtera, koji bi želeli da vide šta im je od domovine ostalo i koji bez nje ne mogu, tada nije bilo. Tako da ovo sadašnje moranje stvarno ne mogu da progutam. Kao ni to da očito niko od gastarbajtera ne razmišlja kuda će sa sobom ako se razboli, jer ni za domaće baš mesta nema. Da li misle o tome da će, ako dobiju simptome, produžiti čekanja za testiranje, a sada se već satima mere? Ima li za njih mesta u bolnicama, ima li kreveta, respiratora? Padaju li im na pamet lekari, medicinske sestre i drugo medicinsko osoblje koje s nogu od bolesti i umora pada s nogu već mesecima? Ili razmišljaju samo o tome kako da pobegnu od zaključavanja u inostranstvu u kom žive, kako da se nazabavljaju kako tamo ne mogu, pa ko živ ko mrtav.
Ako neko misli da je meni lako da ovako pišem, jer sam u Srbiji, mogu samo da mu napišem da je to sada meni najteže u životu. Ja jesam u Srbiji, ali su mi deca u inostranstvu. Ove godine sam ih samo dva puta videla. Iako sam državljanka i Slovenije u kojoj oni žive. Priča o tome kako državljani moraju da mogu da uđu u svoju zemlju, u vanrednoj situaciji nije baš takva kao inače.
Uzmimo na primer mene, ja sam kao što rekoh državljanka i Slovenije. U vreme između dva talasa epidemije sam mogla da uđem u Sloveniju, u kojoj imam decu i imovinu. Tada je Srbija bila na zelenoj listi za ulazak u Sloveniju, što je značilo da u nju mogu da uđu samo oni koji su državnom uredbom navedeni. Svi ostali iz Srbije, bez obzira kog su državljanstva, i dalje nisu mogli da pređu slovenačku granicu. Meni, njihovoj državljanki, su velikodušno dozvolili da u uđem i ostanem u Sloveniji četrdesetosam sati. Što je bilo odlično, jer poznajem Slovence i to one prave, a ne ko ja gastarbajtere, koji su u svoju domovinu mogli da uđu na samo jedan dan. Toliko o moranju.
Eto, to sam htela da napišem. Odavde iz sela pored Kragujevca, gde ću kad se sve sabere, oduzme i rekapitulira, provesti najveći deo ove godine. Zbog epidemije. Zahvalna što sam imala kuda da se sklonim iz Beograda i što mogu da radim od kuće. Koliko čujem po sokacima, obližnja varoš je već preplavljena austrijskim tablicama. Stigli naši. Mogu samo da se njima i svima onima, koji će tek da stignu, obratim rečima dobrodošlice – Samo ste nam još vi falili“.
(Kurir.rs/Blic Žena)