Posle 100 godina našla spomenik dedi – solunskom ratniku!

0
2282

Đura Kaćurić, kovač Sedmog puka slavne srpske vojske, časno je položio svoj život u krvavim okršajima bitke za Kajmakčalan, pred trijumfalni proboj i pobedonosni kraj Velikog rata. Sahranjen je na malom, davno zaboravljenom vojničkom groblju u nekadašnjem selu Petalino, podno vrletne planine Nidže u Makedoniji.

Vek od njegove pogibije, u danu podsećanja na proboj Solunskog fronta, pred pronađenim grobom poklonila mu se unuka Miroslava, koja je tim povodom stigla sa drugog kontinenta, čak iz San Dijega u Americi.

Nekim usudom, Miroslavi se posrećilo da sazna tu mnogo tužnu, ali i herojsku sudbinu svog dede. Sva u grču, potpuno nespremna da primi tako potresnu vest, priznaje da joj je bilo potrebno nekoliko dana da dođe k sebi od suza. No, istovremeno je odlučila da će otići na njegov grob, iako živi čak u Kaliforniji, na drugom kraju sveta.

Sve je počelo sasvim neočekivano 16. juna 2018. godine, pozivom gospođe Ljiljane Tanasijević, konzula Ambasade Srbije u Skoplju, i vešću da je u selu Petalino, podno Kajmakčalana u Makedoniji, pronađen spomenik mom dedi Đuri – emotivno svedoči o svom otkriću Miroslava B. Kaćurić. – Vest me je zaprepastila, paralisala, zato što čitav jedan vek naša familija živi sa jednim jedinim obaveštenjem iz tadašnjih poratnih godina, da je on poginuo u Cerskoj bici 1914. godine. Gospođa Tanasijević otklonila je sve sumnje kada je sutradan poslala fotografiju spomenika na kome se sasvim jasno vide ispisani ime prezime i zanimanje mog dede: Đura Kaćurić, kovač Sedmog puka.

Tu početnu nevericu, kako kaže, zamenilo je gušenje u suzama, kada je u trenu shvatila da je njen deda Đura prošao najveću i najtežu ratnu golgotu srpskog naroda i sva stradanja vojske, sve do krvave Kajmakčalanske bitke.

Bože, moj deda je časno položio svoj život za oslobođenje svoje otadžbine a da to niko čitav jedan vek nije znao. Ne može se ni zamisliti kakav je to bol u srcu i duši… Kakva rana se otvori istog trena… Rana koja ne zarasta… A opet, istovremeno, i neka neopisiva radost zbog saznanja da ima grob, spomenik, da se zna gde je skončao i gde mu je ostalo mesto pod suncem – ponosna je unuka ratnika Đure.

U prepisci i razmeni dokumenata, fotografija i biografija, u dogovoru za dolazak u Makedoniju i odlazak na to daleko vojničko groblje i traganje za dedinim grobom, iako je sve to zaista s početka ličilo na „nemoguću misiju“ zbog bespuća, pomoć dobrih ljudi je bila presudna.

Za mene se otvorila legendarna kapija slobode na Kajmakčalanu. A opet, samo zahvaljujući angažovanju konzula Ljiljane Tanasijević i Zorana Đurovića, kustosa Srpskog vojničkog groblja u Bitolju, uspela sam – kaže Miroslava.

Iz Beograda je doputovala u Bitolj. Posle zvaničnog obeležavanja stogodišnjice proboja Solunskog fronta na groblju u Bitolju, „ekspedicija“ je krenula prema planinskim bespućima Nidže, ka Kajmakčalanu i nekadašnjem selu Petalino.

I, konačno, taj trenutak – kada sam mogla da zagrlim spomenik i poljubim njegovo uklesano ime, koji će ostati kao najtužniji i istovremeno najlepši trenutak u mom životu. Vreme je stalo… postojali smo samo moj dragi deda Đura i ja kao jedno u svetlosti i večnoj ljubavi. I ove fotografije svedoče o tome: kao da ga je sunce obasjalo kada sam stavila ruku na njegov spomenik. Čitav jedan vek samovanja završio se! Dočekao je da mu dođem pred humku, upalim sveću i tamjanom okadim i vinom prelijem grob. Učinila sam to za sve nas, njegove potomke, ali i za sve njegove saborce koji su tu ležali. Neka im je svima pokoj duši i neka u miru počivaju – priča Miroslava, znajući da ga nikada više neće posetiti.

Ubrzo posle povratka iz Bitolja, „sasvim neplanirano i takođe iznenada“, hodočašće Miroslave B. Kaćurić nastavljeno je odlaskom na Krf, posetom ostrvu Vido i Mauzoleju palim srpskim herojima, Plavoj grobnici, kao i Memorijalnoj Srpskoj kući u gradu Krfu.

Na kraju, 30. septembra završilo se na reci Aheron, koja je, po mitologiji, bogove i heroje činila besmrtnim. To je za mene bila poruka mog dede, sa kojom ću uvek živeti. Jer, heroji su besmrtni – poručila je Miroslava.

U svoje i ime familije Kaćurić, Miroslava ističe veliku zahvalnost konzulu Ljiljani Tanasijević, koja posvećeno radi na prikupljanju vrednih materijala za monografiju o grobovima i spomenicima srpskih ratnika rasutim po planinskim predelima Nidže podno Kajmakčalana. Zahvaljuje se i kustosu Đuroviću „za ogromno zalaganje na pronalaženju, čišćenju grobova i spomenika, uz pomoć vredne i predane saradnice Elene Svenčeve“. Ne zaboravlja ni „divnog, dragog čoveka“ Tometa Apostolovskog, koji ih je vozio gorskim planinskim putevima i zajedno sa njima tragao za mestom gde se nalazi malo groblje i grob njenog dede, što nije bilo nimalo lako.

A u povratku sam pomislila: da je bilo lako, ne bi ni bilo hodočašće dostojno patnji mog dede i njegovih drugova saboraca, koji mu taj spomenik i podigoše. Slava im!

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Mladen Stančić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here