Braćo, da vi pričam šta je bilo sas moju Kasandru onomad, ima tome godina i godina. Nestalo nam ‘leba, pa ti moja Kasandra pođe u nabavku. Ona uvek ide da nabavlja u deluks kantejneri, na Dedinje. Tamo uvek ima najbolja ponuda, gospoje pazu šta jedu, neću one dva dana isto jelo da iznosu na astal.
Jedino što ne jedu beli ‘lebac, nego neki itergralni, crni, ‘bem li ga kaki je! Al’, navikli smo. Povela Kasandra u nabavku i četiri naši deca, i taman kad stigoše kod kantejner, vidu oni nešto s’ mrda. Oni se prestravu, a neki gospodin s’ okrene, sav izujedan od stršljeni po usta, pa i’ pita šta tražu ovdi u ovo doba. Kasandra kaže njemu to je naš rejon, mi tu svaki dan nabavljamo šta ni treba, i sve je po protokol i dogovor. A onaj gospodin kaže njojzi, što ne ode tamo kod kvantašku pijacu, tamo ima veliki marketi i više roba.
–A gospodin, tamo nema ništa, samo trulo voće i kurtoni, tamo radi moj brat Tarzan, on trguje sas ti kurtoni.
-Sram Vas bilo, kako se to izražavate, još pred decom!
–Pa, šta se ja izražavam, kad je tako, sve kutije se pravu od ti…
-Dobro, shvatam, Vaš brat sakuplja sekundarne sirovine, karton, papir, staro gvožđe…
-A gospodin, kakvi su ti to džaci, šta imaš u nji’?
-Ma ništa, neki papiri.
–A ‘oćeš mi i’ daš, da odnesem na mog brata Tarzana, ima mnogo deca, treba svaki dan da jedu.
-Ne mogu to dati Vama, to je za jednog mog prijatelja.
I ondak na njega zazvoni nokija, i on se javi, pa kaže onomu što ga zove, provaljeni smo, mora selim ovi džaci na drugu lokaciju, a onaj mu kaže (dobar mu mobilan, Kasandra sve čula), pa što si bre tolk’o lenj, mrzelo te da odeš dalje negdi, nego džaci izbacuješ pred tvoju kuću u tvoj rođeni kantejner. Nije ni policija glupa, odma’ će znaju kuj ostavio džaci, nego da ideš u Jajinci ili u Borču-Ovču, pa ću ja tamo da i’ pronađem i da pokažem na televiziju.
–A šta ću da radim sa svedocima?
–Ma ništa, daj im neki propagandni materijal, i pitaj ih obavezno za koga će da glasaju.
I on posluša toga što je s njega pričao na nokiju, pa pita moju Kasandru za koga će glasa, a ona kaže:
-Ne znam, nesam školuvala, i ne znam za koga da glasam. A je s’ ti na vlas’?
–Nisam još, zato Vas i pitam, za koga ćete glasati, evo možete za mene, nema veze što niste školovani, samo vi zaokružite, evo ovde…
…i poče iz oni džaci da vadi neki papiri.
–Aaaaaa, pa ne može to tako, gospodin, kad budeš na vlas’, ondak ću glasam za teb’!
Dok su pričali, parkira se tu neka crna limuzina i iz nju iziđe neki čovek, a moja ga Kasandra odma poznala, kaže ona na njega:
-Pa di si gospodin upravnik, dobar dan, otkud ti ovdi?
A on se pravi da je ne poznaje, a Kasandra kaže, ma kako se ne sećaš, kad smo zajedno počeli karijeru u gracko groblje u Kragujevac, samo ti si odma bijo upravnik, a ja sam počela od metlu.
–Da, sad se sećam, Kasandra, je l’ tako beše?
-Pa, jes’, gosn upravnik. Samo sad živim ovdi u Beograd, tamo u provinciju nema od čeg’ da s’ živi, pa i ti si eto otiš’o odande. Na koje groblje sad radiš, je l’ mož’ opet da me zaposliš?
–Ma ne radim ja više, sad sam jedan veliki drmr. Nego, ovo sve tvoja deca?
-Jes’, samo tri najmlađi nesam povela, ostali sa mojega Salka, on i’ čuva, dok ja nabavljam.
–Pa šta ovde ima da se nabavlja, ovde su samo vile i kuće, nema ni pijace ni prodavnice.
-U kantejneri tražim ako nešto ima bačeno i tako.
Ondak dođe još jedna limuzina sa crna stakla, i neki čovek iznuti pit’o je l’ gotovo i šta čekaju s džaci, treba televizija da dođe da snima kanferenciju. Kažu ovi, Boki, provaljeni smo i pokažu na moju Kasandru.
–Ma ‘ajde požurite, dajte toj ženi propagandni materijal i udaljite je odavde, ona i ovako ne zna o čemu se radi. I, evo, sad se javio Dača, kaže da je njima najzgodnije da se džakovi nose u Pančevo, požurite!
I dadoše na moju Kasandru neki papiri, staviše nju i decu u limuzinu, a oni sedoše u drugu. I dovezoše je kući, ovdi u Kartonsitiju. Taj dan ostali smo bez ‘leba!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Kitanović Vasić)