U Sremskoj Mitrovici, kao i u ostatku Srbije, politička borba sve više pokazuje svoje najružnije lice onda kada argumente zamene uvrede, a neslaganje postane povod za zastrašivanje. Gradonačelnik može biti kritikovan, novinari mogu biti osporavani, a takozvani „ćaci“ mogu biti predmet političkog podsmeha. Ali niko od njih ne sme biti meta pretnji i nasilja.
Ološ koja je izmilela iz svojih rupa trabalo bi da zna da izborni rezultati nisu dozvola za linč, pretnje i političku odmazdu. Ko god da je pobedio, a ko god izgubio, niko nije dobio pravo da drugima određuje kako će da misle, govore i žive. Na kraju krajeva, ko preti zato što mu se neko politički ne dopada, nije borac za demokratiju, već nasilnik koji demokratiju koristi kao masku.
Posebno je bedno kada se izborni rezultat tumači kao dozvola za osvetu. Izbori nisu linč, ulica nije sud, a politički protivnik nije neprijatelj kojeg treba uništiti.
Da se razumemo: ološ nikad nisu, niti će biti, svi koji protestuju, niti svi koji podržavaju neku vlast. Ološ su oni koji misle da im njihova politička uverenja daju pravo da zastrašuju druge. Oni koji bi slobodu za sebe, a strah za neistomišljenike. Za takve nema opravdanja, bez obzira na to kome pripadaju i čiju zastavu nose. Političke strasti mogu biti snažne, nezadovoljstvo vlašću opravdano, a kritika lokalnih funkcionera oštra i beskompromisna. Međutim, nijedno nezadovoljstvo, nijedna izborna pobeda i nijedan poraz ne mogu biti opravdanje za nasilje. Onog trenutka kada argumente zamene pretnje, a političku odgovornost želja za osvetom, prestaje demokratska utakmica i počinje opasna igra sa bezbednošću ljudi.
Posebno je opasno kada se neprijateljstvo prenese na novinare. Njihov posao nije da se dopadnu političkim strankama, da ponavljaju njihove poruke ili da izveštavaju samo onda kada to nekome odgovara. Njihov posao je da postavljaju pitanja i obaveštavaju javnost. Kome se ne dopada ono što oni pišu, uvek postoji izbor da ih prestanu čitati.
Sremska Mitrovica nije ničiji plen. Pretnje nisu politika, zastrašivanje nije hrabrost, a izborni rezultat nije dozvola za iživljavanje. Ko ima argumente, neka ih iznese. Ko ima dokaze, neka ih preda institucijama. A ko ima samo pretnje, neka zna da time ne pokazuje snagu, već sopstvenu nemoć. Mitrovica pripada svim svojim građanima. I onima koji podržavaju vlast, i onima koji joj se protive, i onima koji izlaze na proteste, i onima koji se od politike sklanjaju. Nijedna stranka, grupa ili politički pokret nema pravo da grad proglasi svojim vlasništvom.
Ako blokaderi smatraju da to ta pravila važe za gradonačelnika ili bilo kog funkcionera još uvek u lokalnih okvirima, vladajuće stranke, onda nema razloga da ne važe i za njih. Njegove odluke mogu biti predmet najžešće kritike, njegov rad može se ocenjivati, a za eventualne propuste mora postojati politička i institucionalna odgovornost. Ali pretnje nečijoj bezbednosti, bilo da je reč o partijskom radniku, gradonačelniku, funkcionerima ili novinarima, i pokušaji javnog zastrašivanja preko društvenih mreža, ne predstavljaju političku hrabrost. Oni predstavljaju odustajanje od političkih argumenata i najobičniji kriminal.
Na kraju krajeva, svaka akcija može samo da izazove reakciju druge strane. Treba li da neko izgubi glavu, pa da razni psihički poboleli pojedinci i frustrirane individue koje za svoju nesreću krive ostatak sveta, shvate da izborna pobeda nije dozvola za linčovanje neistomišljenika, pretnje, arlaukanje ispod prozora gradonačelnika i drugih lokalnih fumkcionera, ne samo zbog njih, već i zbog njihovih porodica i dece.
A ološ koji misli da je pozvana da sudi bez suda, i da presuđuje bez dokaza, vrlo brzo će shvatiti da i dalje postoji i pravosuđe i pravna država i da procesuiranje njihovog ponašanja nije političko disidentstvo već najobičnije huliganstvo.
(M. Milivojević)