Uz vino, muziku i VRUĆU JAGNJETINU – prođe još jedan VAŠAR U RUMI

0
6532

A sve je počelo davne 1747. godine kada je Ruma  dobila status slobodnog trgovišta.

To je značilo da se četiri godišnja vašara koja su se održavala na teritoriji Sremske Mitrovice, prenose na Rumu. Održavali su se na praznike: Cveti, Spasovdan, Miholjdan i Sv. Petra i Pavla. Kako je ubrzo vašar u Rumi izašao iz okvira tadašnje austrijske granice i kako se povećavao broj posetilaca, a roba postajala raznovrsnija, tako je uveden i zabavni program  u vidu ringišpila i cirkusa.

Tradicija održavanja vašara nastavljena je i u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata, samo su datumi održavanja menjani kroz vreme.

Prolazile su godine, prolazili su i vašari, sve dok se nisu ustalili stalni termini održavanja, a to je svakog trećeg u mesecu. I tako, 12 puta godišnje, kilometri tezgi i kolone ljudi, već 2. uveče počnu da se slivaju prema rumskom Bregu. Gužva u saobraćaju, buka, galama, muzika…i nikome ne smeta. Vašar je! A Rumljani vole vašar.

Žure da obiđu sve tezge, da provire u šatore, da pazare i osete vašarski duh. Takvi su Rumljani. Od tezge do tezge, od igle do lokomotive, od lepo optočene lule do hladne mermerne česme. Dok pod rukom ne osetite ariljski pamuk, frotir i posteljine, ne možete stići do svilenih bombona, mlečnih karamela, ćeten alve i liciderskih srca.

I nije bitno kakvo je vreme, nije bitno da li ste okruženi saksijama raznobojnog cveća u proleće, da li vešto izbegavate gužvu sa kornetom točenog sladoleda u ruci i ostavljate miris vanile za sobom, ili pak tapkate  po barama i nehajno udarate prolaznike kišobranom pripremajući se za zimske vašare, za staze utabane snegom koji škripi pod nogama dok vam ledeni vetar nemilosrdno šiba obraze i ostavlja crvene tragove poput šamara.

Onda se doteturate do zavesa, provučete se kroz draperije, pliš, til i čipku i stignete do deke izbrazdanog lica i pegavih ruku kojima vam nudi stare pokvarene tranzistore, pomalo zarđale džepne satove sa bronzanim lancima i ključeve. Posle mirisa zarđalog metala osetite sveže obrađenu hrastovinu ili bukvu, a iskusni prodavci nameštaja već vas  mudro procenjuju, spuštaju i dižu cene kauča, sofe ili kakve zgodne komode, baš zgodne za vašu novu lampu, dok se tepisi, staze i ćilimi viore sa žičane ograde kao zastave.

Država u državi, grad u gradu… a himne odjekuju iz obližnjih šatora pod kojima posetioci namernici uz vino i vruću jagnjetinu, brišu znoj sa čela, dok im žene rasnih bedara i bokova milozvučnim glasom poju na uho. Razbije se tu i poneka čaša, pusti se i muška suza, ona najteža… ali sve je to od dima.

A tu, nedaleko od šatora, ponosno stoje uglačane šerpe, lonci i tanjiri, uglađeno sjaje najvišim sjajem. Poneki tanjir se i razbije dok tetke sa tašnama preko ramena, oštrim okom procenjuju kvalitet i razmišljaju kakve bi se tu dobre pite mogle zgotoviti. A, vesela deca, rumenih i punih obraščića kao da im čitaju misli, odmah se oblizuju i smeškaju, držeći čvrsto majke za suknje.

Živo je sve, i sve zveči, poput miliona zvončića u rukama vertepa, poput upregnutog uparađenog vranca okićenog praporcima. Čak se zasviraju gusle ili frula koji prelakirani stoje na drvenom buretu za rakiju, izrezbarenom po sredini i ukrašenom crnim vrpcama.

Rasni psi, ptice i živina šarenog perja, sitnija i krupnija stoka, iza ograda, u svojim kavezima, strpljivo čeka novog gazdu dok ih stari ponosno pokazuje. A onda vidite prelepe konje, u svoj svojoj lepoti, elegantne, snažnih ramena i prsa, i dugih, talasastih griva. Kako svaki Ciganin hvali svoga konja, tako i ovi prodavci. Ponekad ih toliko nahvale da odluče da ih ipak ne prodaju.

U svom tom šarenom metežu, odnekud iskoči i poneki bosonogi odrpanko, kestenjastih očiju i bistrog pogleda, i poput kakvog zdravog zdrebeta projuri i zatetura vas.

I tada, kao na vrtešci, bljesnu vam sve slike svilenih marama, prostirki protkanih zlatnim nitima, starinskih lampi, belog rublja, ušećerenih crvenih jabuka, pletenih korpi, sušenih paprika i gumenih opanaka, dok vam nozdrve golica miris pljeskavica sa roštilja i šećerne vune u rukama nestašnog deteta, a muklo titranje šatorske muzike, lavež pasa i zveket sitniša u džepovima odzvanja u glavi. Polagano vam se bistri um i pogled. I znate da ćete se vratiti ponovo sledećeg meseca.

(Danijela Zukić / foto: privatna arhiva)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here