Klještevica je jedna od mnogobrojnih sremskih pustara, kako se u Sremu nazivaju zaseoci okruženi praznom, nenaseljenom ravnicom. Smatra se da je ime dobila po tome što je bila uklještena između dve šume. Naselje leži između puta Kuzmin-Bosut i savskog nasipa, udaljeno oko 2 km od sela Bosut. Nekad je u Klještevici (prva polovina 1970-ih) živelo blizu 300 stanovnika, dok je danas svega desetak kuća naseljeno, uz isto toliko objekata pretvorenih u vikendice.
U jednoj od preostalih kuća zatekli smo Živana Drvodelju, bivšeg stanovnika Sremske Mitrovice, koji je, odlazeći u penziju i ostajući udovac, kuću u gradu prepustio sinu i snaji, a sam kupio, za svega par hiljada evra, kuću u Klještevici. Ovaj, u šakama nabijen radnički penzioner, lica crnog poput ugljena, čela zgužvanog kao papir, teških misli i još težeg hoda, izašavši iz administrativne zgrade Drvnog kombinata u kojoj je dobio svoju radnu knjižicu i nešto otpremnine, okružen samotnim prazninama i odjecima prošlosti, odlučio je da napusti gradsko naselje Blok B, prijatelje i rodbinu i ovde, na obali Save, okružen bezgraničnom ravnicom, započne svoj penzionerski život.
“Da nisam napustio grad, već bih bio mrtav.”- kazuje:
“Gledam svoje ispisnike, prepodne vise na Majmuncu (park u centru Sremske Mitrovice – prim. aut.), ruke na leđa, bistre svetsku politiku, imaju rešenje za svaki problem koji im se nameće sa televizora, jedino ne znaju kako da organizuju svoje penzionerske dane. Popodne ogladne, pa kući na ručak. Posle ručka jedna rakija ili pivo, pa drugo i tako u nedogled. Dok ne padne mrak.”
Govori mi kao neki iskonski mudrac, zaključujem u mislima. Zar ti nije ovde dosadno, pitam ga.
“Nije. Leti skupljam drva po šumi, ova otpala, Šumarija to dozvoljava. Ne moram kupovati. Pabirčim kuruz po nepreglednim njivama, pa uhranim i po tri-četiri krmače. Kad idem do lekara, odem na autobusko stajalište, tu je, na 200 metara, odmah na glavnom putu, obavim to što imam i vratim se popodne nazad.”
A uveče, kad padne mrak? Noću, šta radiš, nastavljam istim ritmom zapitkivati, radoznao.
“Uveče gledam televiziju, struja je dovedena i telefon. Imam internet i onaj, što ga zovu IPTV, tako da se dopisujem sa prijateljima, mada i njih je sve manje. Jebiga, godine sustižu sve…”
Gledam njegovu kuću, jedna od onih koje zovu planskim, na četiri vode. I ona ostarela, vidi se da dugo nije bila održavana. Prvobitni vlasnici preminuli, naslednici je prodali za sitan novac. Taman da Živanu postane novi dom.
Inače, Klještevica kao divlje naselje nastalo je krajem 50-ih godina prošlog veka, doseljavanjem srpskih familija iz okoline Bratunca. Posle Prvog svetskog rata, ovo je sve bila zemlja koju su dobijali dobrovoljci-ratnici iz Grka, Rače i Bosuta. Posle su tu zemlju prodavali Mačvanima iz sela preko Save – Ravnja, a Ravnjanci opet Srbima iz Bratunca. U međuvremenu, izgrađene su kuće, salaši, kolibe, staje za stoku i obori za svinje. Od svega, ostalo je malo toga. Bratunčanima su se ovde rađala deca, a ona, odrastajući, odlazila su ka selu Bosutu, ka Sremskoj Mitrovici i dalje, u svet. Danas je opet sve zamrlo.
I moj sagovornik Živan došao je u starosti, kad se ne gradi porodica i ne stvara novi svet. Uz njega, još je desetak staračkih domaćinstava i samo jedna kuća u kojoj ima i dece, dom u kojem se još živi kao u nekadašnjim kućnim zadrugama, dva brata Savića sa svojim porodicama i njihov otac, bez čijeg se odobrenja ništa ne radi i bez čijeg se alala ne sme deliti imanje. Kad on ode, ko zna…
Zašto Klještevica nije vremenom izrasla u pravo selo, s obzirom da je blizu asfaltnog puta i na dobrom položaju, bliža opštinskom središtu nego sela Bosut i Sremska Rača, pitam u bosutskoj mesnoj kancelariji.
“Zato što nije dobila na vreme električnu energiju i vodovod.”- spremno mi odgovara Milan Živanić iz Saveta Mesne zajednice, dodajući:
“Kada je naselje dobilo struju, većina porodica se već bila iselila. Posle je opština donela odluku da se više ne izdaju građevinske dozvole, a ostatak stanovništva preseli u Bosut.”
Tako je i bilo. Najveći deo Bratunčana iz Klještevice dobio je placeve i izgradio nove kuće u bosutskoj ulici koja je nazvana – Sremska! Mnogi su, vredni i žilavi planinci, rušili kuće u Klještevici i taj materijal koristili za izgradnju novih. Ulica je nikla, mobama i uz kredite, za svega jedno leto i danas se nalazi na samom ulazu u selo, uz Crpnu stanicu na ušću istoimene rečice Bosut u golemu Savu.
Hodam sa Živanom jedinom ulicom u Klještevici koja se na kraju račva u dva kraka, od kojih jedan vodi ka nasipu i šumi u nebranjenom delu korita Save. Drugi se ubrzo pretvara u atarski put i završava negde u dalekim njivama. Nema asfalta, put je posut šljunkom i nabijen tako da mu ne smetaju ni duge, jesenje kiše. Na sredini zaseoka nalazi se arterski bunar, tzv. živa voda. Živan kaže da je odličnog kvaliteta, pa i meštani iz okolnih sela dolaze automobilima pa je sipaju u balone i nose kućama.
Nažalost, Klještevica nema prodavnicu, pa se meštani snabdevaju namirnicama u obližnjem Bosutu. Zato ima pastirica, kao u narodnim pesmama. Primetismo jednu u daljini, na ledini koja, kad nas ugleda, od stida se sakri za nekakvo ogoljeno drvo, tu sačekavši da se udaljimo.
Odlazeći, shvatih da i dan danas postoje prostori i mesta u kojima, bez obzira na sve, vreme kao da se stalo u onom nekom starom “predigitalnom” dobu. Klještevica je jedno od tih mesta.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(tekst i foto: Milan Milivojević)
