Sa mitrovačkim protom Miloradom Golijanom, uz toplinu peći i u kućnoj atmosferi, uz neizbežni čaj, kafu i lulu, razgovarali smo o najvećem hrišćanskom prazniku Božiću, o načinu kako se taj praznik proslavlja i njegovom simboličnom značenju u savremenom svetu. Iz tog razgovora proistekao je intervu koji vam donosimo u ovom članku.
Na samom početku proto, kad smo se već sastavili pred Božić, voleo bih da nam kažete nešto o simbolici ovog praznika u okvirima današnjeg sveta, kojeg neki nazivaju modernim, a drugi produktom civilizacije masovne potrošnje?
Simbolika Božića danas kao da je zaboravljena, sve se pretvorilo u kupovinu i licemerno darivanje. I na zapadu i na istoku istinska simbolika ovog praznika bi trebala da se obnovi. Iako je sam dan Božića stvar dogovora posle Milanskog edikta, njegova simbolika se sastoji u činjenici da Sin božiji nije rođen u svili i kadifi niti u nekakvoj palati, već u pećini, među jaganjcima. To je ogromna simbolika o kojoj se malo govori iako se zna da u od starih vremena ljudi prinosili kao žrtvu bogovima upravo jagnje, jer je jagnje koje samo pase i nikakvog odbrambenog sistema na sebi nema, pa ni rogova, ono je najbezazlenije da bi zlo koje bi naišlo na njih bilo neutralisano krvlju jagnjetovom. Hristos se rodio među jaganjcima da pokaže da je on novo jagnje, jer obično jagnje nije dovoljno da ukroti svo zlo na zemlji.
Dakle, obično jagnje kao žrtva nije dovoljno, već samo Hristos kao kosmičko jagnje je neophodna žrtva da bi zlo zaista napustilo planetu i njegova žrtva traje i dan danas kroz Liturgiju ne bi li zlo napustilo i našu podsvest i našu dušu.
Jedno pitanje vezano za samu proslavu Božića koji se kod katolika obeležava gotovo dve sedmice ranije. Da li je to jedna od linija razdvajanja između ove dve religije?
Što se tiče ova dva kalendara (Julijanski i Gregorijanski) najtačniji je u stvari kalendar Milutina Milankovića i on je uistinu bliži gregorijanskom. No, ne treba smetnuti sa uma da su i u antičkom svetu postojala dva kalendara, jedan je bio građanski kojim se služio svet trgovaca, umetnika, kovača, grnčara i drugih, dok je drugi bio sveti kalendar koji je važio samo u okvirima religije i duhovnosti.
I ja bih voleo da u našim kalendarima umesto naziva stari i novi piše isto tako: građanski koji je ovaj međunarodni, opšteprihvaćeni, i sveti kalendar, kojeg se drže pravoslavne crkve Srba, Rusa i Jerusalima. Jer građanski kalendar je onaj kojeg usvoje države i Vlade i on je stvar dogovora, a o svetosti starog kalendara govore činjenice na sledeći način:
Na primer, gde god vi na dan Bogojavljanja zahvatite vode na izvoru i donesete kući ta voda je sveta i ona će biti sačuvana. Sa druge strane, razgovarao sam sa rimokatoličkim sveštenicima koji se drže novog kalendara i rekoše mi da oni moraju svoju vodu da dosoljavaju.
Taj stari kalendar nije ispravniji od novog u naučnom smislu, on je daleko nesavršeniji, ali po starom kalendaru su mnogi sveti ljudi živeli i oni su u njega uneli božanske elemente, elemente večnosti. Zato se stari kalendar, bez obzira koliko je on netačan, zbog umetka večnosti u sebi, ne bi nikada trebao da bude ostavljen.
A u odnosu komunikacije normalno da ceo svet mora da ima zajednički kalendar koji bi se smatra građanskim i opštim, dok bi stari kalendar ostao kao sveti.
Ne zaboravite da su Romi u Ujedinjenim Nacijama sačuvali stari kalendar preko slavljenja Đurđevdana koji pada na 6. maj i ta se činjenica izbrisati ne može. Naša crkva može napustiti stari kalendar, ali eto Romi su ga na ovaj način sačuvali.
Kako savremeni čovek da utoli duhovnu glad i odgovori na sve izazove društva i vremena u kojem živi?
U današnje vreme ljudi su se prozlili, i zato postoji psihološko objašnjenje. Ovaj svet prepun je laži. Sećam se, davno je to bilo kad sam bio mlad sveštenik, imao sam jednog crkvenjaka koji je doživljavao epileptične napade i kad je sa mnom išao da sveti vodicu videvši crtani film na televiziji on je sklanjao pogled da to ne gleda, dok je ovde već u Mitrovici bio jedan crkvenjak koji nije hteo da krene iz kuće dok traje crtani film.
Crtani film je u redu, ali kroz reklame, kroz razne serije, kroz razne slike koje se pojavljuju danas i na televiziji i na internetu budi se podsvest naša i ta podsvest koja je zla, ona od nas čini ljude koji sve što ne valja projektuju na druge i nikada nećemo da kažemo da smo mi krivi nego je kriv neko drugi i onda je taj neko naš neprijatelj koga treba urušiti.
Pored toga, rodila se i ogromna zavist, a sve je to nešto što opterećuje svakog čoveka kao pojedinca, ali i društvo u celini. Sve činimo da bismo postali homo homini lupus (čovek je čoveku vuk – prim. aut.) u onom najgorem i najtežem značenju.
Ima li izgleda da se poboljšamo, da međuljudski odnosi ipak krenu na bolje?
Sve što sam prethodno rekao, razvija se matematičkom progresijom tako da će biti sve teže, i ne radi se tu o ekonomskoj i političkoj težini. Ja nisam čuo da je neko na ovim prostorima umro od gladi, ima gladnih dosta, ali niko nije umro od gladi – imaju svi da jedu mnogo više nego u mojoj mladosti kada je bilo, zaista je bilo mnogo sirotinje. Sećam se svojih baba i deda koji su uzimali u marame brašna da bi to odneli kući da bi mogli spremiti pogaču. Takve bede danas nema, ali ima mnogo besa i nezadovoljstva.
Svet se prozlio i objašnjenje je moje da se radi o probuđenoj podsvesti koja je jako opasna.
Ima mnogo knjiga napisanih kako podsvest treba da pomogne svesti, ali podsvest nikad ne pomaže svesti u stvarnosti. Ona može da bude uspavana kao ljuta guja u Musi Kesedžiji koji je u narodnoj pesmi delio megdan sa Markom Kraljevićem. Kad je prirodan čovek pre 60 godina gledao nebo, sunce, kišu, žitna polja, odnosno slike prirode koje su realne, po njima je uviđao kad će sneg i slično. A sad su mnoge slike koje dolaze do ljudske svesti neprirodne, lažljive i one iritiraju podsvest da se probudi, a podsvest kad se probudi ona je uvek zla i ona u čoveku pokreće neprijateljstvo , agresiju, zavist, ljubomoru.
Pokreće se ono što je loše i u toj projekciji gde je uvek neko drugi kriv i on je taj neprijatelj kojeg treba poraziti.
Danas u svakom kolektivu toga ima mnogo. Na kraju krajeva, mnogi su i mene, od moje sabraće, smatrali svojim neprijateljem smatrajući da ih moja pojava ometa u nekakvoj njihovoj karijeri i napredovanju i tu logičnog i razumnog izlaza nema. Realnim snagama, to se zaustaviti ne može, jedino se može zaustaviti sa otvaranjem drugoga višeg sveta – a to je nadsvest čovekova.
Prošle, 2023. godine Prota Milorad Golijan je dobio najveće priznanje koje dodeljuje Grad Sremska Mitrovica – Novembarsku nagradu i to, kako je navedeno, za značajna dostignuća u raznim oblastima kao i za poseban doprinos u afirmaciji grada.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO