Među slikama na zidu Galerije Sava Šumanović u Šidu izdvaja se profil plavokose devojčice prćastog nosa.
„Ovo je Zora Vuksan, jedina preživela od dece koju je slikao Sava Šumanović!”, kaže Vesna Burojević, žena čija se posvećenost poslu i ljubav prema čoveku o čijoj umetničkoj zaostavštini brine – retko sreće.
„Hajde da uradimo intervju sa baka Zorom”, rekao mi je kolega Hadža, „Dnevnikov” fotograf koji je video Zorinu sliku nakon što sam je podelio na Instagramu.
Par dana kasnije, zvonimo na interfon zgrade na novosadskom Limanu, dočekuje nas Marija, baka Zorina snaha, a uz nju stoji žena koja, čini se, ne može da ima više od sedamdeset godina. „Ja sam Zora Vuksan, udato Erdeljan!”, predstavlja nam se 90-godišnja starica koja izgleda najmanje dvadeset godina mlađe od svojih vršnjakinja.
„Sava je uglavnom slikao decu iz svog komšiluka. On je stanovao u Donjem šoru a mi smo živeli u Crkvenom šoru, to su dve paralelne ulice. Te 1939. Sava je jednog dana došao u moj razred i zamolio učiteljicu da mu dozvoli da odabere nekoliko devojčica koje bi slikao. Jelena Medanović, Nada Gođovanski i ja smo se odmah odazvale i otišle na njegovu terasu gde smo pozirale!”, seća se baka Zora svakog detalja. Savina majka Persida je uvek bila tu i častila decu bombonama i čajem.
Slavni umetnik je prvo radio skice u boji, po dva primerka, jedan bi zadržao za sebe a drugi je davao devojčicama, svojim modelima, za uspomenu. Nakon toga je na osnovu tih skica pravio sliku sa uljanim bojama. „Kad smo izašle iz njegove kuće, mi smo skice pocepale! Dečije nepromišljene glavice nisu razumele šta je to!”.
Dve godine kasnije počeo je rat i Šid je pripao kvislinškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Na Veliku Gospojinu 1942, ustaše su upale u kuće 120 Srba u Šidu i odvele ih u nepoznatom pravcu. Među njima su bili Sava Šumanović i Zorin otac.
„Preskočili su kapiju, ušli u kuću, upali u spavaću sobu, probudili nas i naredili ocu: ‘U ime zakona, ruke u vis, predaj se!’. Odveli su ga. Majka, sestra i ja smo plakali! Ta noći smo ga poslednji put videle!”, seća se baka Zora momenta kada joj je surovo prekinuto srećno detinjstvo. Dva dana kasnije, svi su ubijeni u Sremskoj Mitrovici i bačeni u zajedničku grobnicu. Do kraja rata porodice odvedenih, pa i Zorina, nisu znale šta se dogodilo sa njihovim očevima i sinovima. Ovaj jezivi ustaški zločin iz leta 1942. u kome je stradalo 8.000 Srba u Sremu – posle rata je, za razliku od Racije u Bačkoj koju su počinili Mađari – u ime bratstva i jedinstva – gurnut pod tepih i zataškan.
„Godine 1943. komšija Hrvat nam je rekao da se sklonimo jer su sada na redu porodice. Moja mama i petnaestogodišnja sestra su tada otišle u partizane a mene su sklonili kod ujaka u Šarengrad i tu sam dočekala kraj rata! Sestra je ranjena kroz grudi u borbama!”, nastavlja priču Baka Zora.
Godine 2008, 69 godina od nastanka slika iz ciklusa „Dečiji porteti”, sin, snaha i unuka baka Zore vraćali su se sa zimovanja i na radiju čuli priču o izložbi dečijih portreta u galeriji u Šidu. Sin se tada setio maminih sećanja o tome da je nju i njenu sestru kao devojčice slikao slavni Sava Šumanović.
„Nekoliko puta sam posetila galeriju tokom sedamdesetih i osamdesetih ali nisam imala pojma o tome da se u kolekciji nalazi i moj slika! Kada smo 2008. otišli u galeriju – sačekao me je katalog na kome sam na naslovnoj strani bila ja! Tada sam prvi put videla moj portret!”, priča baka Zora a meni se nameće asocijacija sa scenom iz filma „Titanik”.
Zorina snaha zamolila je pre nekoliko godina Vesnu Burojević da napravi reprodukciju slike i poklonili su joj je za rođendan. Ona danas krasi zid baka Zorinog stana.
Očeva smrt nije bila poslednji tragičan događaj u Zorinom životu. Veoma mlada sa dvoje male dece ostaje bez muža koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njena ćerka, čuvena novosadska doktorka Erdeljan, umrla je i ostavila za sobom sina sa Daunovim sindromom o kojem se 90-godišnja baka Zora danas brine. Pitam je kako je uspela da preživi sve to što joj se u životu dogodilo i da pri tome brine o unuku sa posebnim potrebama i izgleda dvadeset godina mlađe od svoje generacije.
„Rad! Samo rad! Kad god mi je bilo teško, ja sam uzela nešto da radim! Ako su prozori potpuno čisti, ja uzmem ponovo da ih čistim! Ne dopuštam da mi misli i sećanja donesu bol!”, deklamuje svoju verziju čuvenog Rakićevog stiha – „Kad srce zapišti misao je kriva!”
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Robert Čoban/FOTO: R. Hadžić)