Krajnje je vreme da Srbija promeni koncept funkcionisanja poljoprivreda po kome imamo samo hiljadu evra vrednosti proizvodnje po hektaru godišnje, umesto minimum deset hiljada. Ako ne napravimo preokret ostaćemo bez sela i biti sirotinja, upozoravaju na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.
Od kakvog je značaja za jednu zemlju kada može da prehrani svoje stanovništvo u kriznim vremenima i ima viškove poljoprivrednih proizvoda jasno je pokazala nedavna pandemija kovida 19. Ne čudi zato što je Kina ovih dana svojim partnerima u 17 zemalja jugoistočne Evrope poručila da će u narednih pet godina na 170 milijardi dolara povećati uvoz njihove robe sa naglaskom na poljoprivredu i agroindustrijski kompleks.
Lepo je bilo videti da je kompanija koja je najveći proizvođač hrane u Egiptu i najveći uvoznik žitarica zainteresovana za naše proizvode, da je u Srbiji boravila i delegacija Irana takođe zainteresovana za uvoz kukuruza i drugih žitarica, goveđeg i junećeg mesa, ali i za plasman srpskog semena i semenskog materijala. Na sajmu hrane u Dubaiju posebno se raspituju za naše sveže voće i povrće, posebno smrznuti program, pre svega maline, borovnice, jagodičastog voće, ali i za sokove i konditorske proizvode. Procene su da će Srbija ove godine imati oko 4 miliona tona kukuruza za izvoz, a to je gotovo celokupna količina koju godišnje uveze samo Egipat.
Stručnjaci, međutim, napominju da je najlakše izvesti četiri miliona tona kukuruza, ali da će od toga korist imati pet-šest izvoznika, dok će ostali koji se bave proizvodnjom ostati sirotinja. Oni tvrde da treba učiti od uspešnih, kakvi su Holandija, Danska, što je poslednjih godina radila Rusija koja polako ali sigurno izrasta u poljoprivrednu silu. Od uvoznika mesa, postala je najveći izvoznik svinjetine u svetu, a vrlo brzo će, kaže, postati i ozbiljan izvoznik goveđeg mesa.
Zato smatraju da nova koncepcija treba da podrazumeva odmicanje od primarne proizvodnje, odnosno zaokruživanje celog ciklusa od njive do trpeze, što podrazumeva prerađivačku industriju. To donosi mnogo veći obrt kapitala i mnogo veću zaradu, što znači i zainteresovanost ljudi za ostanak na selu, ali i drugih da se orijentišu na taj vid biznisa. Na pitanje, šta su osnovni preduslovi da bi se krenulo tim putem, na Poljoprivrednom fakultetu to ovako saželi:
„Napraviti na osam stranica, ne više, nacionalnu strategiju sa pravcima razvoja i organizacijom zadružnog sistema. Pod dva da su sve zadruge privatnog karaktera, da se u njih vrati prerađivačka industrija. Da se postigne nacionalni konsenzus i da se po granama i vrstama proizvodnje vidi kako će se funkcionisati po detaljima i da se krene na posao. Ne treba nam ništa više“.
Ipak, to bi mogla biti samo polazna osnova. Na konstataciju da je poslednjih godina osnovano više od 500 zadruga, navodi se da nije cilj da imamo zadruge koje okupljaju nekoliko domaćina a da ne mogu da napune šleper robe nedeljno. Koncept na koji se misli podrazumeva osnivanje specijalizovanih, velikih izvozno orijentisanih zadruga koje bi okupljale sve zainteresovane koji se bave proizvodnjom u samo jednoj oblasti.
Tako bi u celoj Srbiji postojala jedna zadruga specijalizovana, na primer, za proizvodnju povrća, koja bi u svom delokrugu imala i kapacitete za njegovu preradu, pa bi u izvoz umesto sirovine išao finalni proizvod. Samo govedarstvom bi se bavila posebna zadruga, treća proizvodnjom svinja i tako redom i sve one bi u svom sastavu imale i prerađivačku industriju. Na zapadu, ako ste samo proizvođač žita državi plaćate rentu jer iscrpljujete zemlju, koliko god da ste njen nominalni vlasnik. Ako, pak, proizvodite i stoku koju hranite tim žitom i zemlji vraćate stajnjak i obnavljate sloj humusa, pa u okviru zadruga obavezno imate i klanicu i još i prerađujete meso, onda možete da računate i na subvencije, napominju poljoprivredni stručnjaci.
Oni ističu da sadašnji koncept (ne)korišćenja skupe nauke u poljoprivredi daje slabe rezultate. Treba nam sistem transfera nauke preko instituta čiji su vlasnici farmeri. Ljudi od nauke će farmere „hraniti“ pravovremenim i krajnje konkretnim znanjem koje će moći odmah da primene u proizvodnji. Slikovito objašnjavajući kako to funkcioniše, na Poljoprivrednom fakultetu navode da su taj zapadni sistem preuzeli i u Rusiji.
„Oni su potpuno primenili nauku u praksi. Školski, baš kako treba, tako su uradili. A sve je privatno, ništa nije državno. Država tu samo plaća fakultete, ostalo, pa i institute plaćaju farmeri, kako to rade i Danci. Oni od jedne svinje kilogram daju u fond za nauku i za razvoj. Znači 32 miliona svinja – 32 miliona kilograma ide u taj fond“.
Naravno, pretvoreno u novac iz koga se finansira rad instituta od kojih farmeri dobijaju nalog kako da postupaju u proizvodnji. Koliko sledećeg jutra mogu da dobiju nalog šta da promene u načinu rada, ne čekaju godinama kao mi da primene nauku. Kod nas transefer znanja traje 15 godina, a u razvijenim zemljama nekoliko meseci, ili nekoliko nedelja, ističu naši sagovornici.
Pored toga, treba da menjamo i način sticanja znanja. Srednjoškolci, a posebno studenti poljoprivrede i veterine, tri dana bi trebalo da idu na teorijsku nastavu, a dva dana na praksu, a studenti bi od zadrugara dobijali stipendije i odmah posao kada diplomiraju. Rusi su napredovali jer su prekopirali taj danski i holandski sistem, ističu stručnjaci.
Istine radi, ima i kod nas nekoliko primera za ovo o čemu govorimo, koji imaju proizvodnju od njive do trpeze gde obrnu kapital 50 puta godišnje i zapošljavaju 3000 radnika. Ako samo tovite bika i prodate ga onda taj kapital obrnete samo malo više od jednom godišnje. Zato mi godišnje imamo vrednost proizvodnje sa hektara oko hiljadu evra, a Holanđani preko 22.000 evra. Samo od kukuruza, koji mi prodajemo kao sirovinu, možete da napravite 2005 proizvoda. Holanđani ga kupe za 200 evra po toni i prerade i dobiju paritet 1:8.
„Ne treba nam mnogo novaca za to, a naš BDP bi se multiplikovao, galopirajuće bi išli napred. Kad se zalaufate organizacijski, kada se zalaufa kapital i znanje, onda stvar ide sama po sebi. To nije lak posao, ali u zemljama kao što je Danska umešala se svojevremeno čak i crkva i rekla vladi – ne može narod da bude sirotinja“, napominju naši sagovornici.
To bi, kako ističu, s početka morao da bude državni projekat gde bi država pomogla da se napravi moćna prehrambena prerađivačka industrija u okviru zadruga, a ako ne promenimo koncept ostaje nam samo da budemo sirotinja, a narod će i dalje s pravom da napušta sela.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO