Sudeći po podacima, prosečan poljoprivrednik ima više od 60 godina, a o povratku na selo retko ko i priča.
Otuda i porazni podaci: Srbija ima 800.000 hektara zemlje koju niko ne obrađuje i 1.200 sela u završnoj fazi nestajanja. Imamo i 569.000 poljoprivrednih gazdinstava, a u odnosu na 2012. godinu, manje ih je za 10 odsto.
Prema podacima Branislava Gulana, agroekonomskog stručnjaka, u više od 1.034 naselja živi manje od 100 žitelja. Čak 500 sela nema asfaltni put, ni vezu sa drugim naseljenim mestima. U više od 1.000 sela nema nijedna prodavnica, a u 230 osnovne škole. Statistika upućuje i na to da je više od 50.000 kuća po selima bez vlasnika, a u oko 150.000 niko ne živi. Poštu nema oko 2.000 sela, a 2.760 naseljenih mesta vrtić.
Neće niko ni seoski lekar da bude, jer je dve trećine sela bez ambulanti.
– Put uništenja jedne zemlje počinje izumiranjem sela i uništavanjem semenarstva i agrara – upozorava Gulan. – Srbija se sada nalazi na tom putu. Prvi korak učinili smo sami, jer pojam selo nemamo ni u Ustavu. Sumorna je slika srpskog sela, posebno brdsko-planinskog područja.
Gulan objašnjava da u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Sela su nekada bila i baza za rađanje dece, a sada, svake godine, nestane po jedna varoš. Trend opadanja nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od šest miliona stanovnika. Po tome će se vratiti na nivo od pre 100 godina. Svake godine u svet ode oko 60.000 mladih i školovanih, sa tendencijom da se nikada ne vrate.
Kako objašnjava Gulan, rast agrarne proizvodnje u poslednje tri decenije samo je 0,45 odsto. Aktuelna strategija agrara predviđa godišnji rast od 6,1 odsto! Višak kukuruza smo izvozili i time se hvalili, a istovremeno uvozimo žive tovljenike, oko 400.000 komada godišnje. Uvozimo i blizu 38.000 tona mesa najlošijeg kvaliteta.
– To bi trebalo da budu obrnuti procesi, da se kukuruz ovde potroši, pa da se izvoze artikli iz viših faza prerade – objašnjava Gulan. – Srbija je samo prošle godine za uvoz zamrznutog svinjskog mesa platila 71 milion dolara. Ista ta Srbija je pre dve i po decenije od izvoza svinjskog mesa dobijala godišnje oko 726 miliona dolara. Na 4,1 milionu hektara poljoprivrednih površina vrednost proizvodnje je oko 1.000 dolara po hektaru. U Danskoj je to 14.000, Holandiji 17.000 evra.
Naša zemlja je pre više od 20 godina izvozila godišnje 54.500 tona bebi-bifa. A da bismo to ponovili, potrebna nam je nova agrarna i socijalna reforma, smatra Gulan.
– U 2015. godini izvezli smo samo 315 tona bebi-bifa, godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a prošle godine, tek nekih 400 tona – kaže Gulan. – Tada smo poklali gotovo svu junad u zemlji (bilo ih je oko 12.000) i izvezli 4.000 tona junećeg i goveđeg mesa u Tursku.
(SMP/foto: profimedija)