Bačinci možda i nisu tipično sremačko mesto. Nisu ni vinski, ni svinjski, a opet, nekako su svoji. Nama je to bilo sasvim dovoljno
Zahvalan sam onome ko me je naučio da pre nego što krenem sa pričom o nekom od ovdašnjih sela, najpre odem na neki dobar sajt namenjen oglasima za kupovinu i prodaju nekretnina. Tamo je, naime, u ova vremena, više istine nego u crkvenim knjigama. Seljani su uvek skloni da život idealizuju ili ga, takođe vrlo često, predstavljaju crnjim nego što jeste. A to ume da zbuni. Pa ako ste u dilemi koji stav da zauzmete, potražite oglase. Tržište ne poznaje kategorije lokalpatriotizma, emotivne vezanosti za ognjište ili, na drugoj strani, frustraciju usled ličnog neuspeha. Cena nekretnine meri se na najpreciznijem kantaru. Poslušali smo savet.
Ozbiljan oglas kaže: „Novosagrađena kuća u Bačincima. Struja, voda, 120 metara kvadratnih, na placu od 15 ari. Bašta i pomoćni objekti. Cena: 50.000 evra. Nije fiksna”. Kuća je dakle potpuno nova. Poseduje kvadraturu petosobnog stana. Ima lep plac, komunalno je kompletno opremljena. A košta koliko mala garsonjera u Novom Sadu, na lokaciji koja se svakako ne ubraja u atraktivne. Opet, za sela u kojima se ozbiljne kuće mogu kupiti za 20.000 evra ili čak manje, ovo i nije toliko loše. Stvar je jasna. Ako emocije ostavimo po strani, Bačinci će uvek moći da računaju na svoj izvanredan tranzitni položaj.
U srcu šidske opštine, blizu su auto-puta, dva granična prelaza, a preko obližnjih Kukujevaca i Erdevika imaju izlaz na Frušku goru, sa svim prednostima koje ova nudi. Udaljenost od Novog Sada, položaj „uz granicu“ (koji je odvajkada uz sve pogodnosti bio i ozbiljna mana), te ekonomska situacija, čine da Bačinci danas prvi put imaju manje od 1.000 stanovnika.
Sve bi bilo i gore da se početkom devedesetih nije dogodilo nešto što će izmeniti sudbinu sela. Do tada su se seljani, koji su se, kažu, ovde doselili krajem 18. veka iz okoline Varvarina, dičili svojom miroljubivom, ratarskom naravi. Tako bi i ostalo, da se pre četvrt decenije u Bačince nije vratio Milenko Gačić, koji će osnovati kompaniju „Big Bull“. Ovaj gigant u oblasti mesne industrije zapošljavaće u jednom trenutku 750 ljudi! U tom momentu, više od pola sela radilo je u istoj firmi. Praktično svako ko je za rad sposoban bio. Ta pogodnost obezbedila je Bačincima budućnost.
Naravno, u međuvremenu se mnogo toga izdešavalo. Ipak, kompanija je ostala duša sela. Diče se ovde i manifestacijom „Sremski ručak čobanski“, i činjenicom da su lokalni fudbaleri bili u saveznom rangu. Igra se i peva u ovdašnjem kulturno-umetničkom društvu. Ipak, crni bik i dalje je glavna znamenitost. Kad čovek bolje pogleda – i dobro je što je tako.
U Bačincima odvajkada složno žive Srbi i Rusini. Dve seoske crkve skoro da su preslikane.
U Bačincima nije malo onih koji tepaju vodi. I zovu je svojom. Ima više od pola veka kako su u selu izbušena tri izvora. Daleko najkvalitetniji jeste onaj na lokalnoj železničkoj stanici, no on je skoro presušio. Ipak, svako malo srešćete nekog od meštana kako dolazi po vodu i odmahuje glavom na pomisao da bi mogao da koristi bilo koju drugu. Izvor u Vujkovića sokaku mnogo je veći i, što je posebno interesantno, spada u termalne, te ga zimi obavija oblak pare.
Svojevremeno je postojala ideja da voda sa bačinačkih sokaka ne teče nekontrolisano. Hrabriji su čak predlagali izgradnju bazena. Od svega, pretpostavljate, nije bilo ništa. Ipak, ovdašnji Sremci kada ne piju vino, piju isključivo vodu sa svojih ulica. I tvrde da slađe nigde nema.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Ilija Tucić)