Šest decenija od upokojenja vladike Simeona! SREMAC NA TRONU ŠABAČKO-VALJEVSKE EPARHIJE

0
1017

Prošlo je šest decenija od upokojenja Simeona Stankovića (1886-1960), nekadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog koji je za episkopskom katedrom u Šapcu bio od 1934 do 1960. godine.

Iako Sremac po rođenju, rođen u fruškogorskom selu Ležimir, vladika Simeon je dostojno zamenio nadaleko čuvene episkope na tronu šabačko-valjevske eparhije, među prvima i svetog Nikolaja Velimirovića.

Vladika Simeon ostaće zapamćen kao jedan od najuglednijih naših arhijereja iz međuratnog, ratnog i poratnog perioda, sjajan gimnazijski i profesor na Bogoslovskom fakultetu, čija su predavanja iz Hrišćanske etike bili praznici za studente, vernike i sve one koji su bili željni znanja iz ove oblasti, ali i kao darovit i plodan pisac.

Pre nego što će doći za katedru šabačko-valjevsku bio je episkop zahumsko-hercegovački sa sedištem u Mostaru.

Bio je, kako kaže protođakon dr Ljubomir Ranković, „veliki graditelj i misionar koji je podigao 40 novih crkava, a jako se starao o svešteničkom i monaškom podmlatku„. Od srca je prihvatio Bogomoljački pokret vladike Nikolaja Velimirovića, čime su, kako ističe dr Ranković, „udareni snažni verski i duhovni temelji u crkvenom životu šabačko–valjevske eparhije„.

– U toku konkordatske borbe 1937 godine hrabro je podržao srpskog patrijaraha Varnavu i vladiku Nikolaja Velimirovića – kaže dr Ranković.

– Širom eparhije održavani su masovni protesti protiv Konkordata. Najpoznatiji protest održan je na Krstovdan u Valjevu, u kom je učestvovalo oko 40 hiljada ljudi. Učestvovao je i u „Krvavoj litiji“ u Beogradu, gde su ga pripadnici žandarmije Milana Stojadinovića teško ranili. Posle ga je, kao heroja i mučenika, svečano dočekalo na desetine verujućeg naroda.

Povređeni vladika Simeon nakon Krvave litije 1937. godine

Vladika Simeon bio je nepomirljiv sa posleratnim revolucionarnim vlastima, koje su Eparhiji oduzele skoro svu imovinu, od hiljada hektara šuma do vladičanskog doma, koji je bio u centru Šapca, gde je danas Narodna biblioteka. Ostavili su mu samo dve prostorije, ispred zgrade, koje su bili više šupe, u jednoj je on „stolovao“, a u drugoj je bio Eparhijski sud.

Posle svega, tadašnji revolucionarni prvaci, Vladan Bojanić, Rađevac iz Bele Crkve, koji je bio i šef Ozne za Srbiju i pop Vlada Zečević, većnik AVNOJ-a, prvi savezni ministar policije posle rata, došli su kod vladike, koji je tu posetu doživeo kao dolivanje soli na ranu.

Bojanić i Zečević, kako su nam svedočili učesnici tog razgovora, rekli su mu da su došli da vide „šta mogu da mu pomognu“! Vladika im ništa nije govorio samo je upozoravajućim tonom govorio, kad god bi oni nešto zaustili da kažu stavljao je do znanja da je on doktor Simeon Stanković. Nezvani gosti su mu, na kraju rekli, da i oni imaju neke fakultete, a vladika je zaključio neprijatan susret rečima:

Vaši šumski fakulteti me ne interesuju!

Nikad i ničim nije popustio pred režimom koji nije imao zašto da ga drži u šaci, utoliko pre što je u borbi protiv Konkordata imao ulogu za večno pamćenje. Narod ga je obožavao, kao i sveštenici i monasi. Zato se, uvek, govori da Sabor mora da vodi računa kada bira episkopa posle ljudi kakav je bio ovaj Sremac, kome je otadžbina, vera, crkva i rod bilo nešto za čim se nije smelo trgovati ni za dlaku.

(V.Mitrić A. Delić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here