Možda Srbija danas nema izlaz na more, ali zato još uvek ima oaze prirode sačuvane od masovnog turizma gde ta konekcija između divljine i čoveka nosi duh prošlih vekova.
Za prosečnog Sremca, koji je više vezan za Savu negoli za Dunav, Neštin je samo daleko, nepoznato selo uz Dunav, na samoj granici sa Hrvatskom. Malo ko zna da u tom istom Neštinu postoji kuća stara 190 godina, a kamoli vikend naselje tačno na pola puta između Neština i Suseka koje ne postoji ucrtano na naširoko korišćenoj Gugl mapi. Na samo par kilometara od granice sa Hrvatskom nalazi se Neštinska ada, dunavka dama koja odaje utisak netaknute prirode.
Beli pesak i prilično velika plaža okovana šumom i rastinjem predstavlja pravi mali raj za ljubitelje prirode.
Voda za piće stiže po svemu sudeći sa obližnjeg izvora, dok je unutar vikendica obezbeđena tehnička voda. Nailazimo na dvorište sa voćem i povrćem, sa sazidanim roštiljem i pristupom betoniranom doku gde vas čeka maleni čamac jasno nameće misao: “Zar je čoveku više od ovoga uopšte potrebno?!“
Rat u Ukrajini, virusi i boginje, Vučić, Vulin, inflacija, poskupljenja i realnost kao takva, sve je moralo na pauzu pred naletom pozitivnih emocija. Na skriveno te vodim mesto pevao je Bajaga davnih devedesetih, a mi smo pronašli jedno takvo na međunarodnom toku Dunava.
Iako nema drumskog saobraćaja, plovni i avio saobraćaj na toj ruti rade punom parom. Pogled u zvezdano nebo koje u gradovima nemamo prilike da vidimo „ometa“ prelet aviona, kao i neke zalutale zvezde padalice sa kojima dolaze i nove želje koje istinska skromnost i kosmička povezanost uvezuje u mir, sreću i zdravlje najbližih. Tu su i rečni kruzeri koji prođu kako bi nas dodatno podsetili da nismo dovoljno daleko pobegli od potrošačkog društva. Taj „susret“ prođe po principu – ne diraj me, ne diram te.
Ovaj princip iskoristio sam i prilikom pokušaja istraživanja neštinske ade. Gotovo da nisam zamakao ni stotinu metara od mesta gde smo postavili peškire, a već sam imao tu čast i privilegiju da se prvi put lično upoznam, oči u oči, sa njenim visočanstvom divljom svinjom. Zapravo bilo ih je dve koje su se na nekih desetak metara stvorile ispred mene. Kako sam ja njima bio mnogo manje interesantan nego obratno, obuzdao sam svoju znatiželju i okrenuo se nazad kako ne bih nepotrebno izazivao sudbinu. Srećom, osim divljih svinja, nije bilo one druge, uniformisane divljači da nam kvari ugođaj.
Upravo ta realnost koja nas guši, zbog koje imamo anksiozne napade i koja nam ne dozvoljava da zaista živimo slobodno, na ovakvim mestima popušta, beži bestraga jer iza nas stoji božanstvo, priroda i vrednosti koje nadilaze političke konture u kariranim odelima koji svoju dušu iznajmljuju po paklenim haustorima laži i obmana. Priroda ne priznaje laž, obmanu, niti ljudsku bahatost. Pred njom smo zaista svi jednaki, ali se samo plemeniti odlučuju da budu njeni promoteri i zaštitnici.
Zato kada vas sudbina i put navedu na jedno ovakvo mesto ne ostavljajte za sobom smeće, već se zahvalite nebesima što su vam pružila priliku da osetite blagodeti postojanja. Neštinska ada u sebi zaista sadrži taj anđeoski prah, beli pesak koji tu rajsku blagodat donosi među nas Zemljane.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO