Ako je verovati domaćoj političkoj sceni, Srbija je jedina zemlja na svetu koja ima više naroda nego stanovnika. Postoji, naime, narod koji je oterao Anu Bekutu, narod koji je hteo da je sluša, narod koji je ćutao, narod koji je vikao, narod koji navija, narod koji blokira – i onaj tihi, rezervni narod koji se po potrebi vadi iz fioke kad ponestane argumenata.
Poslednji slučaj oko otkazivanja nastupa poznate pevačice pokazao je svu raskoš te pojave. Jedni tvrde: „Narod je rekao svoje – neće Bekutu!“ Drugi odgovaraju: „Ma kakav narod, to su huligani sprečili pravi narod da uživa u muzici!“ I tako se u samo jednoj večeri pojaviše najmanje dva naroda – sukobljena, ali oba nepogrešivo u pravu.
Stručnjaci za teoriju jezika kažu da je „narod“ kod nas najčešće korišćena reč posle „akcija“, „popust“ i „hitno“. On je univerzalni kišobran ispod koga se sakriju svi – od estrade do skupštine. Kad nešto uspe – to je zasluga naroda. Kad propadne – opet je kriv narod. Kad treba nekog podržati – narod stoji iza toga. Kad treba nekog oterati – narod je ogorčen. A kad nikom ništa nije jasno – obavezno se pozove „običan narod“.
Zato bi možda trebalo razmotriti da se konačno uvede red i svakome dodeli sopstveni narod. Opozicija bi, recimo, dobila jedan narod – malo glasniji, sklon zviždanju i transparentima. Vlast bi imala drugi narod – mirniji, disciplinovaniji, opremljen aplauzom i zastavicama. Estrada bi mogla da ima svoj treći, muzički nastrojen narod, koji bi išao isključivo na koncerte i glasao u takmičenjima pevača. Time bi se izbegle večite zabune.
Na primer, kad se organizuje protest, odmah bi se znalo: to je opozicioni narod, nema potrebe da se ostali uznemiravaju. Kad se otvara novi kružni tok, zna se – prisutan je narod vlasti, onaj sa makazama i sendvičima. A kad Ana Bekuta peva, lepo se pozove njen lični, estradni narod, koji dolazi sa cvećem, upaljačima i spremnim bisom.
Ali problem nastaje sa onim nesrećnim građanima koji nikako da utvrde kom narodu pripadaju. Oni bi, po svemu sudeći, morali da apliciraju za status „slobodnog naroda“, nešto poput političkih neutralaca. Za njih bi se otvorile posebne zone – mesta gde mogu da misle svojom glavom bez da ih iko svojata. Jer trenutno je situacija takva da se svaki čovek u Srbiji u proseku tri puta dnevno probudi kao pripadnik različitog naroda. Ujutru je deo naroda koji traži pravdu, popodne onog koji traži parking, a uveče naroda koji samo želi mir i daljinski upravljač.
Možda je zato najpoštenije reći istinu koju svi znamo, ali retko ko sme naglas da izgovori: „Narod“ je postao najomiljeniji izmišljeni lik domaće politike. Niko ga nikad nije sreo lično, ali svi tačno znaju šta misli.
I dok se mi prepiremo koji je narod pravi, a koji lažni, jedino je sigurno da će na kraju, kao i uvek, izvući deblji kraj – obični ljudi. Oni koji nemaju luksuz da budu narod, nego samo građani koji pokušavaju da žive između dva saopštenja i jedne otkazane tezge. A možda je baš to najveći problem: što se svi zaklanjaju iza naroda, a niko ne pita ljude.
