Dah blagog povetarca ublaži vrelinu ovog letnjeg dana. Da li zbog povetarca ili jakih zvučnika , selom se razležu zvuci muzike i poznate melodije novokomponovanih “zvezda“…
Ulicom prolaze svečarski obučeni maladići i devojke. Hrle ka centru sela i vašarskim drangulijama, postavljenim ispred seoske Mesne zajednice. Postavljene šatre čekaju smiraj dana i svoje prve goste.
Verujem da uvod ovog teksta izaziva i budi asocijaciju na davna vremena i letnji period seoskih slava. Vremena, kada su se seoske slave obeležavale prema svecima i zaštitnicima njihovih sela.
U nekim krajevima se koristi i reč “zavetina“ koja navodi na pomisao da je praznik seoskih slava nastao u vezi sa nekim zavetom. Predanja kažu, da često suočeni sa nesrećom ili nekom katastrofom koja je zadesila selo, seljaci su se obraćali nekom svecu za pomoć, zavetujući mu se da će praznovati njegov dan ako usliši njihove molitve. To su činili svake godine. Sveca kome su se za pomoć obraćali, seoska crkva slavi kao svoju Krsnu slavu. Taj običaj je jedan od najpopularnijih u narodu i održao se do današnjih dana.
Seoska Crkva u Martincima preslavlja Svetog Nikolu, 22.maja.
Naime, tokom 1943. godine, 280 Martinčana je stupilo u borbene partizanske redove a 128 ih je živote ostavilo na ratištima. I nije sporno sećanje i odavanje počasti mladićima koji su svoje živote dali za viziju slobode.
Pre tridesetak i više godina, Martinci su bili prelepo mesto za život, sa dosta zanatlija, sa domom kulture, pekarama, kafanama, sedam berbernica, sedam servisa i elektro radnji, dve ćurčijske radnje, sa oko 4000 stanovnika. Danas selo sa 1180 domova, ima više od 200 praznih kuća, 1300 stanovnika manje, godiše umre 80 ljudi a rodi se 6 beba.
Trenutno se kuće sa velikom okućnicom jedva prodaju za 5.000 evra, a ima i onih koje se same sruše. Mladost je otišla u gradove a ono što je danas stanovnicima Martinaca najnužnije je, kako oni kažu, lekar i apotekar.
Zbog toga je neprimerena svaka manifestacija veličanja kulta komunizma uz istovremeno nipodaštavanje Crkvene seoske slave, koja je za seljaka od pamtiveka bila značajan verski i društveni događaj.
Da bi nam selo opstalo i da bi nam bilo bolje, treba da se prisetimo religijske sadržine slava koja se sastojala u kolektivnoj molitvi. Domaćin slave ili sveštenik bi zapalio sveću i kadionicom i tamjanom okadio sve učesnike obreda koji mole Boga da im podari blagostanje u narednoj godini.
Bogatu letinu, plodnost stoke, dobro zdravlje, zdravu i složnu porodicu, stabilnu i sigurnu državu. I život dostojan čoveka, u svom selu. Neka nam je Bog u pomoći.
Dr Nada Kosanović*
* autorka je doktor ekonomskih nauka i vlasnik Mesne industrije Kosanović