Događa se u vreme pretkambrija, pre oko 3.200 miliona godina, u osvit čovečanstva. Zimsko veče. Pećina je uređena skromno, ali funkcionalno. Zidovi su zastrti ćilimima sa imitacijom pirotske šare, jeftinije kineske izrade.
Na sredini je ognjište sa koga se vije dim. Nešto se krčka u velikom zemljanom loncu. Pored vatre sedi deda, u rukama drži toljagu, naslonjen bradom na nju, drema. U ćošku sedi Stana Obradova, snajka, plete čarape i jednim okom, s vremena na vreme, snima situaciju u pećini. U drugom uglu su još dve jetrve, jedna prede, a druga krpi muške gaće. Obe povremeno bace pogled na Stanu Obradovu, pa frknu sebi u bradu i nastave sa poslom. U najudaljenijem delu igraju se deca raznih uzrasta. Otud dopire stalni žamor, koji postepeno prerasta u neopisivu dreku, kikotanje i smeh. Kada galama dostigne krajnji stepen nepodnošljivosti, iz suprotnog kraja pećine začuje se rezak i nervozan glas:
–Tišina! Mamicu vam bezobraznu, šta se samo derete! Sa’će Milojica da se vrne s oranja, sve ću da vas kažem kod njega.
To se, umorna i besna, ulepljena testom i prašnjava od brašna, dere i galami Milojicina žena Milenija. Ona je već nedelju dana reduša, kuva i sprema za glotu večito gladnih ukućana, pere sudove, sklanja za njima. Zbog toga je nervozna i pun joj je q-rac svega, jedva čeka da kutlaču preda sledećoj jetrvi, pa nek se ona bakće, a Milenija će da se okrene i ode u štalu, bolje joj je sa kravama nego sa ovima ovde.
U pećinu ulazi Obrad, najmlađi od četvorice braće. Ispod oka motri lonac i prilazi Stani. Počinju da pričaju tiho, više mimikom i gestovima, nego rečima.
–Šta si rešio, ‘oće da ga pitaš?
-More, pusti me, ženo, šta da ga pitam, šta si navalila na mene k’o smrt na babu.
-Znaš ti dobro, nemoj da mi se praviš lud. Ja više ne mogu ovako!
-Nije još vreme.
-‘‘Nije vreme, nije vreme“ – kreveljeći se, imitira ga Stana. – Tebi nikad nije vreme. Neću, bre, vek da provedem ovde sa ovim oštrokonđama. ‘Oću svoju pećinu, pa da radim šta mi je volja i kad mi je volja! Sledeće nedelje sam ja na redu da kuvam, a ove tvoje nikad da na’raniš. Samo li završim ručak, eto ti njih, pitaju šta ima za večeru.
-Pa, dobro, imaćemo svoju pećinu jednog dana, polako, ne možemo dok je deda živ.
–Ha, pa on će sto godina da živi! S’ ti normalan, bre!? E, Obrade, Obrade, zemlja ti se obradovala dabogda! Pa, šta će mi sve kad omatorim. ‘Oću sad! Ima da ga pitaš da ti prepiše onaj komad zemlje pored puta, i to još večeras il’ nikad!
-Dok dišem, ne pišem! – glasno reče deda, ne otvarajući oči.
Stana i Obrad zanemeše. Deca prestadoše da larmaju, a jetrve iz drugog ćoška slavodobitno i uglas prozboriše jedno “Ih!“, pa smejući se krišom, nastaviše da rade. Samo je Milenija i dalje gunđala i petljala nešto oko sudova.
Na vratima se pojavi Milojica, smrknut i umoran, uđe i sede za sto. Bez reči za njim uđoše i dva srednja brata, pa sedoše do njega. Milenija dodade rakiju i čaše, i brzinom vetra postavi večeru. Milojica ispi tri čašice na belo, ne propustivši da najpre ponudi dedu.
–Obrade, de navali tu stenu na ulaz od pećine, ubi me cug. I ‘ajde sedaj i ti s nama da jedeš. Milenija, je l’ deda večerao?
Dobivši potvrdan odgovor, htede da počne sa jelom, ali se utom začu dozivanje iz dvorišta.
-E, do mojega, koj’ li je pa sad magarac?!
Pred vratima je bio Radojica, komšija i rođak, večito spreman za svađu i čuveni isterivač pravde i ispravljač krive Drine. Milojica ga pozva da uđe, ali ovaj odbi.
–Je l’, ti, Milojice, što ti preora moju njivu? – bez uvoda i razrade pređe na stvar.
-Ja? Budibogsnama, nisam ni prolazio pored tvoje njive.
-Jok, nisi. Tri brazde si uš’o u moju stranu.
-Pre svega, da ti kažem, ja nisam orao tvoju, nego moju njivu. A ni te tri brazde nisu tvoje, nego je još tvoj pranđed uš’o u našu stranu, dok je moj đed razgonio Turke na buljuke. I nemoj da me zadržavaš, počeo sam da večeram.
–Neće baš tako da budne! Ja imam papire i tapije, to je moje!
-Oprem! Nemaš ti, bre, pojma, a kamoli papire i tapije. Ajd’ izvedi geometra, ako smeš!
-Koj’ će mi geometar, nemam ja pare za bacanje.
-Pa ne smeš, eto! Prođi me se, mali Radojice.
–E, da znaš da ću da te tužim!
-Tuži me! Samo spremi dobre pare za advokata, to je skup hobi. Ako nemaš, evo ja ću da ti pozajmim.
Uvređeni rođak ode, a Milojica krete u pećinu, kad iza sebe začu glas svog najstarijeg sina:
–Tata, tata, je s’ čuo?
-Šta to?
–Evo, čitao sam u novinama, a i svi pričaju, moraćemo da se selimo.
-Ma nije, valjda, opet? Pu, majku mu gde god se zaustavimo, svuda ista priča.
Uđoše zajedno u pećinu, Milojica sede ponovo za sto, a sin ostade kraj vrata. Osetivši ozbiljnost situacije svi pogledaše u pravcu donosioca vesti. Milojica klimnu glavom, pa sin nastavi:
-Moraćemo na put. Evo, kažu, pojavile su se i ovde na Zemlji te, one amebe, bakterije, šta li su.
Milojica ga prekide:
-Onda da večeramo, pa da se spremamo na put. Treba naći novo mesto za život.
-E, neću! – tresnu Milenija šerpu o pod. -Neću, vala, ne mrdam odavde. Smučilo mi se više to seljakanje, sa Saturna na Jupiter, pa na Veneru, Uran i Pluton. Samo još na Marsu nismo bili! Neću i šlus! Sve sam sudove izlupala i upropastila potucajući se od planete do planete. Da ne pričam što uvek ponešto zaboravim. A u svemirskom brodu tesno! Uostalom, vi idite, ja neću.
–Dobro de, Milenija, ne drami. Ne moraš, ako nećeš. Ostani, ako ti je ovde lepše. Samo šta ćeš da radiš sama?
-Da uživam, jebem vam mater blesavu! I da se odmorim od svih vas! Eto, to ću da radim!
–Da znaš, snaja, da si u pravu. Neću ni ja da idem – reče deda i odlomi parče hleba.
-E, jes’, bogme, samo ste mi vas dvoje pametni. A kako ćete posle da im objasnite piramide i one stenčuge što su deca poređala u krug, onomad kad su se igrala?
–Baš me zabole! Izmisliću nešto, neke Egipćane, Atlantide, Acteke i Maje, pa neka lome glave oko toga. Uostalom, dok oni stignu od amebe do čoveka, mogu i dva-tri potopa da pustim, šta me košta.
Jedan po jedan i ostali odbiše da putuju iz ovog ili onog razloga, te tako i Milojica morade da se prikloni većini.
-Sad ću opet morati da idem na sud s onim Radojicom. Ali, najpre da večeram, crkoh od gladi. Aupičkumaterinu, Milenija, ovaj pasulj se o’ladio!
(Marina Kitanović Vasić)