Po raznim istraživanjima, od polovine do dve trećine ispitanika tvrde da se u Srbiji prava radnika ne poštuju ni malo, ili se poštuju veoma malo.
Istraživanje Centra za razvoj sindikalizma o radničkim pravima koje je obuhvatilo 2.500 radnika iz pet kategorija, i to po 500 radnika koji su u radnom odnosu na neodređeno vreme, na određeno vreme, „ugovornih radnika“, odnosno radnika na privremenim i povremenim poslovima, koji rade na osnovu ugovora o delu ili nekog drugog tipa ugovora, zatim nadničara, radnika na crno i nezaposlenih radnika koji traže posao – takvu tvrdnju potvrđuje.
„Polovina radnika u radnom odnosu, i onih na neodređeno i onih na određeno vreme, smatra da se prava ne poštuju“, poručuju iz Centra za razvoj sindikalizma.
Oni ističu da 69 odsto nadničara i radnika na crno navodi da se radna prava ne poštuju, dok je samo između tri i devet odsto ispitanika reklo da se radna prava poštuju. Postoje čak i tako drastični primeri, kao u jednoj lokalnoj trgovini, da se radnicima isplaćuje pola zarade (po pravilu minimalca), a za drugu dobiju vaučere kojima kupuju robu u trgovini u kojoj su zaposleni.
Na pitanje na čijoj strani je država, od 65 do 71 odsto ispitanika odgovorilo je da „vlast i država štite interese kapitalista“, a samo između osam i 17 odsto ispitanika smatra da se štite interesi radnika.
Pored toga, po ovim istraživanjima, 52 odsto nadničara navelo da je imalo iskustva sa zakinutim radnim pravima, a takvo iskustvo je imalo 39 odsto radnika na određeno vreme i 36 odsto radnika na neodređeno vreme.
Na pitanje koja su im radna prava bila ugrožena, 45 odsto ispitanika je reklo da je to mala plata, rad bez ugovora o radu navelo je 31 odsto, 28 odsto je reklo neredovna isplata zarade, 25 odsto neredovno uplaćivanje doprinosa za socijalno i zdravstveno osiguranje, 23 odsto je navelo mobing, neplaćeni prekovremeni i noćni rad 22 odsto, a diskriminaciju i nepoštovanje radnog vremena 21 odsto.
Najkatastrofalniji nalaz u ovom istraživanju je ćutanje onih čija su prava prekršena.
Od radnika koji su naveli da su doživeli da im se krše radna prava, 86 odsto ugovornih radnika je reklo da se nikome nije žalilo, a to je navelo 84 odsto nadničara, 82 odsto radnika u radnom odnosu na određeno vreme i 69 odsto radnika u radnom odnosu na neodređeno vreme.
Radnici, po pravilu, ćute i trpe!
Kao razloge za neprijavljivanje navode strah da ne izgube posao, uverenost da se ništa ne može učiniti, zato što smatraju da su sami krivi za ono što im se dešava, kao i nada da će biti bolje. Zbog toga je jasan zaključak, na osnovu svih ovih istraživanja, da su „radnici obespravljeni, u teškom položaju i obeshrabreni“.
Osmoro na svakih deset radnika kažu da je važno da nešto rade pod bilo kojim uslovima, na bilo kom poslu. Oni „imaju strah od toga da će ostati bez posla, da će na ovom tržištu rada dugo čekati na naredni posao, i da će, kada ga i pronađu, on biti pod istim uslovima kao i prethodni“.
Loši uslovi rada počeli su da se doživljavaju kao nešto što je normalno s obzirom da se vlasti i partije menjaju, a da status radnika ostaje isti, bez obzira ko je pobedio na izborima.
Protekle tri desenije višestranačja radnicima jasno ukazuju do koje mere je ta gorka istina – tačna.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO