Sremica za volanom kombajna

0
4286

Kada odrastate u porodici gde je osnovna delatnost poljoprivreda, to vas podstiče da se time bavite i u budućnosti. Mirko Milković iz Vašice nadomak Šida, koji je zemlju nasledio od roditelja, takođe se odlučio na taj posao.

Završio je gimnaziju u Šidu, zatim fakultet Narodne odbrane, ali se devedesetih godina ipak odlučio baviti stočarstvom i poljoprivredom. Kada se venčao sa svojom suprugom Janjom, u posedu je imao 9 jutara zemlje, a u povratu je dobio još 4,5 jutra.

Zahvaljujući istrajnom radu i zajedništvu, danas sa svojom porodicom obrađuje 58 hektara zemlje na kojoj seje uglavnom kukuruz i soju. Ali priču o njegovom imanju ostavićemo za neku drugu priliku. Sada vam želimo ispričati priču o njegovoj kćeri Sanji, 27 joj je godina, a svom ocu desna je ruka u ovom poslu. Sanji nije nepoznanica niti jedan posao u poljoprivredi, pa čak ni popravka poljoprivrednih mašina. Odlučila je ostati na selu i u potpunosti se posvetiti porodičnom poslu.

Sanja je još kao dete svaki trenutak koristila za odlazak s ocem na njivu. Obožavala je voziti se u traktoru i raditi u polju. Nakon završetka osnovne škole upisala je Šumarsku školu u Sremskoj Mitrovici, ali se u njoj nije našla. Odlučila je napustiti školu i vratiti se na selo kako bi pomogla ocu u poljoprivredi.

„Vozim traktor od malih nogu. Otkad sam mogla sama ući u traktor, sedela sam tati u krilu dok je on vozio, a kasnije je on sedeo pored mene dok sam ja vozila. Od oca sam naučila sve o poljoprivredi i uz njega sam taj posao i zavolela. Dok je on sejao, još kao dete, odlazila sam s njim na njivu i sve smo radili zajedno. Uživam u vožnji traktora. S veseljem idem na njivu, jer to zaista volim. Kada trebam raditi nešto što ne volim, s manje volje radim, a na traktoru bih mogla provoditi dan i noć. Na njivi sam sama u prirodi i to me opušta. Ljubav prema tom poslu mi je usađena od malih nogu i u tome sam se pronašla. Nije mi teško jer sve te poslove zaista volim, kao i poslove u svinjogojstvu i uzgoju bikova“, ističe mlada poljoprivrednica.

Njen radni dan počinje u ranim jutarnjim satima. Tada s ocem i majkom pravi raspored dnevnih aktivnosti. Posla uvek ima, a najviše u sezoni vršidbe.

Kad je u toku vršidba i kad ima najviše posla, ustajem vrlo rano. Podmazujem kombajn, usisavam, spremam ga za posao kako bi sve bilo u redu. Kad moj otac ode u polje vršiti, zakačim prikolicu za traktor i odlazim za njim. Kada se prikolica napuni sojom, odlazim predati prikolicu u mlin. Tata je preuzima praznu, a drugu, punu, vučem na predaju. Kada je u toku vršidba kukuruza, tata vrši na njivi, a ja samo kružim s prikolicama, od njive do kuće. Posla ima i za majku i sestru koja dođe iz Novog Sada. One istovaraju kukuruz. Za pet dana nas četvoro ovršimo kukuruz, sve istovarimo i sve sredimo. Dobro se organizujemo, podelimo poslove i sve dobro funkcioniše.“

Ova vredna nesvakidašnja devojka je nasledila od oca sve potrebne mašine. Uz to, na svom imanju imaju sve neophodne uslove za rad: skladišta, čardake, pet traktora, dva kombajna i poljoprivredne mašine. Neki od njih su zastareli, budući da ih je Mirko nasledio od svojih roditelja. Sanjin san je zameniti uređaje novijim, modernijim.

Imam veliku želju imati novi kombajn, nove traktore i savremene mašine. Takođe, mi je želja ostati na selu. Ne bih otišla odavde ni za kakav novac. Ponekad odem kod sestre u Novi Sad gde ostanem nekoliko dana, ali onda jedva čekam da dođem kući. Ne volim grad i gužvu. Život na selu je težak, ali volim ovdje živeti uprkos svemu„, navodi naša sugovornica.

Sanji nije stran ni posao oko popravke poljomašina. Zatekli smo je u dvorištu gdje je zajedno s ocem nameštala ležajeve na sijačici. Kaže da nije stručnjak u tom poslu, ali da kada zagusti i kada nema majstora, pokuša sama nešto popraviti i, kako s ponosom kaže, uspeva i u tome.

Budući da je mlada, pitali smo je kako pronalazi slobodno vreme za sebe, društvo, izlaske…

„Uspevam odvojiti vreme i za sebe. Izlazim u grad, družim se. Volim putovati, odlazim svake godine na more. Imam svoje društvo i uspevam uskladiti svoje obaveze i slobodno vreme. Jedna sam od retkih devojaka iz sela koja je u potpunosti posvećena tom poslu. Svi su me prihvatili, ali ne mogu verovati s koliko ljubavi radim poslove u poljoprivredi. Ali ne razmišljamo svi isto. Moja generacija uglavnom razmišlja i mašta o tome da ode što dalje odavde i posveti se nekom drugom poslu. Mene to ne vuče. Želim svoj život provesti na selu“, navodi Sanja, te dodaje da bi joj značila finansijska pomoć za kupovinu novih poljoprivrednih mašinaa, posebno za kupovinu rasipača mineralnog đubriva, špartača i nove sijačice koju bi koristili samo za kukuruz.

Porodicalj Milković do sada nije koristila podsticaje države, osim podsticaja koje dobijaju po hektaru zemlje. Mirko je zbog podsticaja poljoprivredno domaćinstvo podelio na tri dela i kako navodi, za dosadašnji uspjeh u radu zaslužan je konstantan i istrajan rad i zajedništvo. Ponosan je na svoju kći, koja je na sebe preuzela veliki dio posla.

„Starija kći studira u Novom Sadu, ali i ona dođe pomoći kada imamo najviše posla. Nekada smo imali pet krava i dve junice, ali smo zbog male isplativosti pre nekoliko godina odustali od tog posla i fokusirali se samo na ratarstvo i svinjogojstvo. Proizvodili smo 350 do 400 tovljenika godišnje. Sada smo prepolovili broj svinja. Od 25 krmača smanjili smo uzgoj na deset, ali planiramo i taj broj smanjiti. Na ovu cijenu od 170 dinara, ne isplati se bez obzira što imamo svoj kukuruz“, kaže Mirko i dodaje da u poljoprivredi opstaju zato što imaju zalihe.

„Danas je teško motivisati mlade ljude da ostanu na selu. Imamo sreće što se naša kći odlučila ostati ovde. Na dalji rad u poljoprivredi motiviše nas jedino njena velika želja da nastavi ovaj posao. Ona ima sasvim dovoljno za sebe, a sudeći po njenoj motivaciji do sada velike su šanse da dalje napreduje. Kao roditelj je podržavam u tome. Ona održava mašine, menja ležajeve, podmazuje ih, a ja sam tu samo da joj sugerišem i pomažem. Polako joj prepuštam sav posao i neminovno je da je uvedem u tu priču kako bi u budućnosti mogla raditi samostalno. Navikli smo raditi i ako se na zadužite ni za što, onda barem taj neki procenat ostaje nama«, kaže Mirko.

„Moj posao je kuvati, oprati rublje, nahraniti svinje i pomoći im u poslovima kad god treba. Takođe imam dve bašte i to volim raditi. Sve poslove radimo zajedno i pomažemo jedni drugima. Ništa mi nije teško za moje kćeri. Drago mi je što je Sanja izabrala posao koji voli. Starija kći završava fakultet i voli raditi s decom i nadam se da će i ona ostvariti svoj san. Uvijek ću im biti podrška u svemu i pomagaću im dokle god budem mogla“, kaže majka Janja.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Suzana Darabašić/Djevojka-za-volanom-kombajna/ )

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here