Šta se krije iza udruženja za zaštitu životinja: PSI IPAK UJEDAJU, ZAR NE?

Da li su Mitrovčani taoci “ljubavi” prema životinjama koju nam, ničim izazvani, nameću aktivisti nekih udruženja za zaštitu životinja?

Čitateljka Portala koja je želela da ostane anonimna zbog opreza od medijskog linča pomenutih aktivista poslala nam je nekoliko fotografija noge njenog deteta kojeg je ugrizao pas lutalica. Treba li pominjati da je dete, pored zadobijenog ugriza koji, da je bio malo dublji, mogao dovesti i do trajnog invaliditeta, ipak ostalo sa traumama i strahom . Ugriz je nastao pre 14 dana, a njeno dete i dalje, zbog oblika i dubine rane, svaki drugi dan ide na previjanje.

Čime su naša deca ovo zaslužila? Imamo li mi, roditelji, pravo i obavezu da ih zaštitimo?

Prekjučerašnji tekst na Portalu o opasnostima koje po građane predstavljaju gladni i nekontrolisani čopori pasa izazvao je neviđenu harangu aktivista Udruženja za zaštitu životinja prema autoru teksta, iako je on samo izneo svoje gledište/mišljenje na problem koji je realan. Komentari i opšti stav grupe aktivista “ljubitelja” životinja bio je identičan ponašanju pobesnelog pasjeg čopora.  Ko je tu na koga tačno uticao – teško je utvrditi.

Pa ipak, ono što i dalje predstavlja problem za građane je činjenica da rukovodioci lokalne samouprave, u čijoj je nadležnosti ovaj problem, odbijaju da uđu u tu vrstu rasprave sa žustrim ljubiteljima životinja, pogotovo zbog činjenice da su zakoni, doneseni pod pritiskom približavanja evropskim normama – na suprotnoj strani.

Dakle, prvi problem je raskorak između već donesenih zakona koji štite pse i nedostatka azila koji bi te životinje sklonio sa ulica.

Drugi problem je, naravno, novac. U evropskim državama se izdvajaju ogromna novčana sredstva za zaštitu životinja, pa je za pretpostaviti da će tako biti i ovde. U Mitrovici, predosećajući da će svoju “ljubav” prema psima moći dobro da naplate od građana, već je formirano nekoliko Udruženja za zaštitu životinja (većina je još na papiru), i svi oni pretenduju da se dokopaju budžetskog novca. Doduše, jedno je već izboksovalo određenu budžetsku apanažu od gotovo četiri stotine hiljade dinara, dok ostali i dalje stoje u redu pred gradskom blagajnom sa svojim “projektima”, po pravilu, skinutih sa interneta.

Ta Udruženja su, tu i tamo, već počeli i sa međusobnim čarkama na način koji više dolikuje psećim čarkama nego zdravoj konkurenciji, ali od ljudi takvog mentalnog sklopa, ništa drugo se ne može ni očekivati.

Naravno, ukoliko se neki novinari (poput autora ovog teksta) i usude da uključe celokupnu javnost kako bi se osvetlila ta “crna” finansijska zona – a na zapadu se mnogo sumnjivog novca opere preko raznih azila – oni vrlo brzo postaju žigosani uz uobičajene kvalifikacija tipa “ko vas plaća”, pa do klasičnih uvreda, uz eventualno prebrojavanje krvnih zrnaca i sličnih psihofizičkih diskvalifikacija.

(Što će se, bez sumnje, desiti i nakon objavljivanja ovog teksta. – prim. aut.)

Primera radi, kada je nova naprednjačka vlast 2012. godine pokušala da, preko svojih uticajnih članova, na brzu ruku, napravi azil za pse u Manđelosu i time pokupi sav šnjur za sebe, digla su se lokalna Udruženja psećih zaštitara, tobože zbog nehigijenskih uslova za životinje, a u istini zbog činjenice da će im se pred nosom izmaći ogroman finansijski kolač. Čak je, pred gradskom kućom, organizovan i miting na kojem su najagilniji aktivisti arlaukali oponašajući svoje ljubimce.

Posle toga, pod njihovim pritiskom, lokalna samouprava odustaje od projekta u Manđelosu, ali ga, u besparici, ne kompenzuje na nekoj drugoj lokaciji. Građani su, danas, zbog svega toga, taoci te otimačine oko budućeg novca koji će se vrteti za održavanje azila (hrana, radna mesta, higijena i sl.).

Zato su prepušteni na milost i nemilost psećim hordama, a deca traumama i ranama od psećih ujeda poput one na gornjim slikama.

I to sve zarad želje grupe ljudi da od sugrađana naplate svoju “ljubav” prema psima.

(Milan Milivojević)