Da li su Mitrovčani taoci “ljubavi” prema životinjama koju nam, ničim izazvani, nameću aktivisti nekih udruženja za zaštitu životinja?
Čime su naša deca ovo zaslužila? Imamo li mi, roditelji, pravo i obavezu da ih zaštitimo?
Pa ipak, ono što i dalje predstavlja problem za građane je činjenica da rukovodioci lokalne samouprave, u čijoj je nadležnosti ovaj problem, odbijaju da uđu u tu vrstu rasprave sa žustrim ljubiteljima životinja, pogotovo zbog činjenice da su zakoni, doneseni pod pritiskom približavanja evropskim normama – na suprotnoj strani.
Dakle, prvi problem je raskorak između već donesenih zakona koji štite pse i nedostatka azila koji bi te životinje sklonio sa ulica.
Drugi problem je, naravno, novac. U evropskim državama se izdvajaju ogromna novčana sredstva za zaštitu životinja, pa je za pretpostaviti da će tako biti i ovde. U Mitrovici, predosećajući da će svoju “ljubav” prema psima moći dobro da naplate od građana, već je formirano nekoliko Udruženja za zaštitu životinja (većina je još na papiru), i svi oni pretenduju da se dokopaju budžetskog novca. Doduše, jedno je već izboksovalo određenu budžetsku apanažu od gotovo četiri stotine hiljade dinara, dok ostali i dalje stoje u redu pred gradskom blagajnom sa svojim “projektima”, po pravilu, skinutih sa interneta.
Naravno, ukoliko se neki novinari (poput autora ovog teksta) i usude da uključe celokupnu javnost kako bi se osvetlila ta “crna” finansijska zona – a na zapadu se mnogo sumnjivog novca opere preko raznih azila – oni vrlo brzo postaju žigosani uz uobičajene kvalifikacija tipa “ko vas plaća”, pa do klasičnih uvreda, uz eventualno prebrojavanje krvnih zrnaca i sličnih psihofizičkih diskvalifikacija.
(Što će se, bez sumnje, desiti i nakon objavljivanja ovog teksta. – prim. aut.)
Posle toga, pod njihovim pritiskom, lokalna samouprava odustaje od projekta u Manđelosu, ali ga, u besparici, ne kompenzuje na nekoj drugoj lokaciji. Građani su, danas, zbog svega toga, taoci te otimačine oko budućeg novca koji će se vrteti za održavanje azila (hrana, radna mesta, higijena i sl.).
Zato su prepušteni na milost i nemilost psećim hordama, a deca traumama i ranama od psećih ujeda poput one na gornjim slikama.
I to sve zarad želje grupe ljudi da od sugrađana naplate svoju “ljubav” prema psima.
(Milan Milivojević)