Kada donosite važne odluke, da li detaljno analizirate svaki aspekt situacije ili postupate po tome kako se osećate?
Ova česta dilema prisutna je odavno i kroz vreme su misli i osećanja suprotstavljani kao međusobno isključivi, odnosno kao dva aspekta ličnosti koja ne mogu biti sinhronizovana i uzajamno podržavajuća. Ovakav stav uglavnom zastupaju pobornici teze da su osećanja uglavnom iracionalna i da oslanjajući se na njih iskrivljujemo realnu sliku stvarnosti.
Oni koji se pak bave duhovnošću i psihološkim rastom i razvojem ličnosti, osećanja kao psihološki aspekt uzimaju veoma ozbiljno. Razlog ovakvom stavu nalazi se u tome što osećanja se nikada ne javljaju kao reakcija na beznačajnu situaciju, već kao signal da se u spoljašnjoj realnosti odigrava nešto veoma važno za osobu koja ima dato osećanje.
Oni koji prednost daju osećanjima smatraju da kada dodje do nedoumice kako postupiti, uvek treba poslušati osećanja. Takav stav često se opravdava i tim što je „osoba imala neki predosećaj u telu“. Taj osećaj, takozvana intuicija kod mnogih je presudna u donošenju odluka i bez tog unutrašnjeg osećaja mnogi ne bi ni mogli da se snadju.
Međutim, da su osećanja povezana sa mišljenjem govori činjenica da pre pojave bilo kog osećanja, osoba procenjuje, tj. uz pomoć procesa prethodne obrade informacija koje su joj na raspolaganju, donosi odluku o tome da li je i koliko data situacija za nju zaista bitna. Kako ova procena može biti tačna, ali i pogrešna, same emocije koje se jave ne moraju uvek biti ispravne. Npr. postoje situacije kada je osećanje tuge ispravno jer se odnosi na trajan gubitak, nešto što više nema mogućnost da se ispravi, ali i one kada je osećanje tuge neadekvatno jer se odnosi na dogadjaje koji će tek uslediti.
Osećanje tuge koje se odnosi na budućnost neadekvatno je jer u tom slučaju sebi otpisujemo sposobnost aktivnog učešća u datoj situaciji, kao što otpisujemo svoju sposobnost da bilo šta preduzmemo i unapred odustajemo.
Istina je da razum i osećanja nema potrebe suprotstavljati jer je svako osećanje rezultat procene situacije, gde je mišljenje ključno. Najčešće kada se procenjuju vlastita osećanja, osoba u stvari ispituje logiku na kojoj su zasnovana i na taj način donosi sud da li su osećanja racionalna ili ne. Emocionalno pismeni ljudi svoja osećanja doživljavaju kao pomoć pri proceni adekvatnosti svojih reakcija na spoljni svet i koriste je u svrhu što boljeg prilagođavanja svetu oko sebe.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120