Objava novinarke Žakline Tatalović na mreži X izazvala je burne reakcije u javnosti, nakon što je ukazala na, kako tvrdi, opasnu dinamiku u kojoj se mladi ljudi guraju u prve redove društvenih i političkih sukoba.
„Jedni ih linčuju ovde, drugi ih linčuju na ulicama“, navela je u objavi, sugerišući da su studenti izloženi pritiscima sa više strana – kako u digitalnom prostoru, tako i na terenu. U odgovoru jedne korisnice, upućenom direktno novinarki, izneta je teza da upravo medijski narativi mogu doprineti podizanju tenzija, stvarajući utisak masovne podrške i konačne pobede, što kod mladih ljudi može proizvesti nerealna očekivanja i dodatnu frustraciju.
Posebno snažan odjek izazvao je deo objave u kojem se navodi: „Ne, nego ih vi i vaše kolege ovde ložite da su svi uz njih i niko im više ne treba, samo neka rasteruju nepoželjne, SAMI ĆE, ma već su pobedili – pa se onda pokaže da to, naravno nije tako, pa ih nespremne i obmanute linčuju na ulicama. Stariji koji ih lože, i pri tome svesno lažu, za mene su monstrumi. Studenti nisu vaše topovsko meso.“
Ova formulacija otvorila je pitanje odgovornosti starijih generacija – političara, aktivista, javnih ličnosti i medija – u oblikovanju poruka koje dopiru do studenata.
U središtu polemike nije samo politički kontekst, već šire pitanje etike javnog govora. Koliko su mladi ljudi svesni posledica učešća u protestima i društvenim sukobima? Ko snosi odgovornost ukoliko dođe do eskalacije? I da li se studentski bunt autentično artikuliše ili se njime upravlja iz senke? Sagovornici iz akademske zajednice godinama upozoravaju da studenti imaju pravo na političko mišljenje i društveni angažman, ali i da je ključno obezbediti im prostor za informisanu odluku, bez manipulacije i instrumentalizacije. U društvu dubokih podela, mladi često postaju simboli širih ideoloških borbi.
Poruka „Studenti nisu topovsko meso“ tako prevazilazi dnevno-politički okvir. Ona otvara suštinsko pitanje: da li su studenti subjekti sopstvene borbe ili objekti tuđih strategija? U vremenu pojačanih tenzija, odgovornost javnih aktera – bez obzira na ideološki predznak – postaje tema od opšteg interesa.
Jer, ako se oko ičega može postići minimum saglasnosti, to je da mladi ljudi ne bi smeli biti sredstvo u tuđim obračunima. Njihova energija, znanje i bunt mogu biti pokretačka snaga društva – ali samo ukoliko nisu zloupotrebljeni.
