Kada je reč o domaćem pravosuđu, postoji li podudarnost u mišljenju evropskog komesara Johanesa Hana i predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Ma koliko nezamislivo, ona je ne samo slična, već i istovetna.
Srpsko pravosuđe je na samom dnu, ruinirano i devastirano, uništeno pravnicima koji su na odgovorna mesta dovoženi „u kamionima“, sa diplomama sumnjivih vrednosti i karakterom ispod svake sudijske dostojnosti.
Zašto je Vlada Srbije zaboravila na temeljnu rekonstrukciju pravosudnog sistema? Dokle će korumpirane i polupismene sudije koje u današnjem informatičkom dobu ne znaju ni da uključe računar, a kamoli da kreiraju ili pošalju e-mail, da kroje sudbinu građanima po merilima koji su van svake pameti?
Ovo su pitanja koja zaokupljaju građane, a na koja sadašnja vladajuća garnitura nema odgovor. Naravno, nije sudstvo jedini segment društva čija okoštala pravila vuku svoje korene još iz komunističkog vremena (podvučeno žutim iz doba tranzicione pljačke), ali je svakako jedno od najuticajnijih.
Sudeći po onome što se, što zvanično, što po kuloarskim pričama, zna iz tzv. Palate pravde u Sremskoj Mitrovici, ova zgrada je gnezdo korupcije, nepotizma i javašluka. I to je uzelo takve razmere da zadire i u samo postojanje ove institucije. Oni koji bi trebali da poštuju zakone, kako stoje stvari, sami ih krše do te mere da je jedino rešenje metla koja bi ovu instituciju očistila od kriminalizovanih i nesposobnih sudija, ali i njihovih pomagača koji deluju iza kulisa.
Možda će se nekom ova ocena činiti preteranim, ali kako objasniti, primera radi, presudu koju donosi jedna od sudija/sutkinja Osnovnog suda koja se ne oslanja na Zakon već na svoje subjektivno mišljenje po kojem donosi osudu okrivljenom jer “nema logike da bi tužilac podneo tužbu bez razloga”.
A ono što celoj priči daje zastrašujući ton, upravo je dotična bila 2015. godine kandidat za člana Visokog saveta sudstva. Postavlja se pitanje – kakve su onda tek ostale sudije?
U sledećem primeru, druga sutkinja (sa diplomom sarajevskog fakulteta) presudu donosi na osnovu dokaza koji niko nije video, ni odbrana, a ni ona sama. Da li je normalno da se presuda donosi na osnovu pretpostavki? Nacionalno zakonodavstvo svake zemlje sadrži bar minimum pravde i prava u kojima je navedeno šta su dokazi i šta može biti dokaz, ali naše sudije – za velike pare – očigledno se drže pravila “veži konja gde ti gazda kaže”.
Naročito one čiji su se muževi obogatili tokom DOS-ovske privatizacije. Ako se uzme u obzir da su pomenuti “braća po oružju” sa zaštićenim lokalnim tajkunima – jasno je odakle vetar duva.
Inače, takvih je sprega (žena sudija – muž biznismen sa kapitalom sumnjivog porekla) ne samo u našem lokalnom sudu, već i širom zemlje Srbije, poprilično. Na sve to država ćuti i nagrađuje sudije platama u šestocifrenim iznosima da za taj novac bespogovorno globe (u ime države) obične građane i istovremeno štite kriminalce (u ime vladajućih struktura i lojalne opozicije).
Do koje mere je trulo u sistemu pravosuđa najočigledniji primer je kontroverzni mitrovački političar Vasilije Radosavljević (Vasa PDV) protiv kojeg je Tužilaštvu podneto desetak krivičnih prijava, a koje su, sve do jedne – odbačene. Kako se čuje, zbog zastarenja.
U međuvremenu, pomenuti Vasa PDV je od podstanara koji se izdržavao od konobarisanja i prodaje voća na pijaci, došao do vlasništva nad luksuznom kućom sa bazenom i desetak, što stanova, što poslovnih lokala, u najužem centru grada. I niko se u pravosudnoj piramidi ne pita – kako?
Po Sremu se hapse babe na čijim se tavanima nalazi spakovan duvan sa njihovih sopstvenih njiva, sitni šverceri i narkomani, bicikliste globe ako nemaju uključena svetla, zatiru se srpska ognjišta otimajući im decu iz porodica – dok veliki kriminalci i narodne gulikože mirno spavaju.
Zašto i ne bi – kad su pod zaštitom takozvanog suda koji deli takozvanu pravdu u Palati nepravde.
(Milan Milivojević)