Razvojem moderne agrotehnike, sve je manje čardaka (kotobanja) u Sremu. Stari se ruše, novi se ne grade, ili se to čine na vizuelno potpuno drugačijim osnovama u odnosu na one čardake na koje smo navikli. Sremske kotobanje bi, grupisani u etno selu, mogle da svedoče o prometanju narodnih majstora u istinske umetnike.
Dešići iz Golubinaca, Devrnje iz Karlovčića, Radivojević iz Deča, ortaci Čarapić i Čumpajlo iz Kupinova, Krompić i Janjić iz Brestača, Sekulić iz Mihaljevaca… zaboravljeni su kao i svi obični ljudi iz 19. i prve polovine 20. veka.
Njihova imena, urezana na zabatima kotobanja i ambara, nestaće kad istrule građevine koje su gradili. Stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici, međutim, ne mire se sa ovim procesom. Ako sve bude kako su zamislili, ambari i kotobanje iz golubinačkih dvorišta Lepšanovića, Galečića, Surdučkih, Stankovića i Kovačevića biće izmešteni u okolinu dvorca Šlos, gde će zajedno, sa ostalim sadržajima, činiti etno selo.
Kad bude gotova studija počeće fizičko izmeštanje ambara i kotobanja, praćeno obimnim restauratorskim i kontzervatorskim radovima. Ceo projekat finansiraće se sredstvima države, baš kao što se finansira već poodmakla obnova dvorca Šlos, sagrađenog 1767. godine za sedište granične kapetanije. Grupisani u etno selu, ambari i kotobanje neće predstavljati tek mrtve spomenike narodne arhitekture jednog vremena, već će se koristiti kako su se oduvek koristili, a služiće i u bubućoj turističkoj ponudi Golubinaca.
– Da bismo preduzeli osnivanje ovakvog višenamenskog etno parka nije dovoljno samo imati kulturna dobra, potrebno je da meštani imaju održivu viziju i dovoljno kolektivnog entuzijazma za njeno ostvarenje – kaže direktor Zavoda Ljubiša Šulaja. – Golubinčani su najpre osnovali udruženje „Šlos” da bi oko istoimenog dvorca ispleli plan turističke ponude sela, a zatim su udruženje promenili u Fondaciju „Šlos”, zatražili podršku od države i pokrajine i, naravno, dobili je. Izmeštanje ambara i kotobanja u etno selo oko dvorca prirodna je nadgradnja njihove početne ideje.
Za ulazak u ovakav složen poduhvat, ističe Šulaja, presudna je bila odluka sela da sa svojom ponudom uđe u turističku ponudu Srbije. Mi smo i u prošlosti imali zaštićena nepokretna kulturna dobra, pa i same kotobanje, imali smo i velikih troškova na njihovoj restauraciji i zaštiti, ali su brzo propadali, jer nisu imali nikakvu upotrebnu namenu.
Kuća Putnikovih u Kupinovu, na primer, restaurirana je sa mnogo truda i zanosa kod naših stručnjaka, ali je delom već propala, jer je ostala anonimna, bez prave namene. Nije bila u održivom programu. Zvezdani trenuci u zaštiti spomenika kulture događaju se samo kad se pokloope interes zaštite i interes upotrebe objekta.
Ambari i kotobanje Srema, kakvi se i danas zatiču po selima, građeni su u 19. i prvoj polovini 20. veka, kada su nastali najlepši objekti ove namene. U većini slučajeva gradili su ih sami vlasnici, ali su se u nekim selima pojavili pravi majstori koji su radili za druge.
– Na primer, Dešići iz Golubinaca izdvojili su se mnoštva anonimnih graditelja po osobenom stilu u gradnji i dekoraciji – kaže Dušanka Stanković, stručni saradnik u Zavodu. – Meštani Golubinaca, iako su Dešići gradili i u drugim selima, govore o njima nadahnuto, kažu da su „gradili ne toliko da bi zaradili, koliko što su u tom radu uživali”. Stručnjaci kažu da su ti „daroviti ljudi sevnuli kao umetnici, a posle njih građenje ambara i kotobanja se uprostilo”.
Gradnja ambara i kotobanja bila je dug i naporan posao, a na jednom objektu majstori su ostajali ponekad i po dve godine. Veličina zgrade i bogatstvo dekoracija simbolizovali su ekonomsku moć domaćina, čije se ime urezivano na vidnom mestu. A koliko su majstori bili poštovani svedoče njihova imena urezivana na zabatu pored domaćinovog imena. Neki su razvili i svoj tip ambara i kotobanje, dveju zgrada koje su najčešće stavljane na isti temelj i pod isti krov.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(D. Dragičević/foto: privatna arhiva)