Nedaleko od Beočina, duboko u šumi Fruške gore, nalazi se neobično mesto na kojem su nekada kopani ahat, kalcedon i karbonatni oniks. Tragovi starih iskopavanja i danas svedoče o potrazi za fruškogorskim blagom, ali pronaći ovo neobično nalazište nije nimalo jednostavno.
Fruška gora krije mnogo više od planinarskih staza, manastira, vidikovaca i izletišta. U njenim šumama postoje i mesta koja se retko pominju u turističkim vodičima, a koja čuvaju zanimljive priče o prirodi, geologiji i ljudima koji su u stenama tražili nešto vredno. Jedno od takvih mesta je Kozje brdo, udaljeno desetak kilometara od Beočina, na kojem se nalazi nekadašnje nalazište poludragog kamenja. Do njega ne vode uređene turističke staze sa jasnim putokazima na svakom koraku. Naprotiv, potraga može da se pretvori u pravu malu ekspediciju, posebno za one koji prvi put dolaze na ovaj deo Fruške gore.
Naša potraga za fruškogorskim blagom počela je prikupljanjem informacija sa interneta, proučavanjem monografija Nacionalnog parka Fruška gora i, najviše, savetima planinara. Njihova uputstva trebalo je da budu dovoljna da pronađemo put do mesta na kojem su nekada kopani neobični, raznobojni minerali. Ispostavilo se, međutim, da između informacija na ekranu telefona i stvarnosti u gustoj fruškogorskoj šumi postoji prilično velika razlika.
Sve je u početku delovalo jednostavno. Prethodnog dana pripremljena je aplikacija sa mapom, pronađeno je mesto za parkiranje na Partizanskom putu i utvrđen pravac kojim je trebalo krenuti ka nalazištu. Sunčan jesenji dan bio je idealan za nekoliko sati šetnje. Šuma je nudila sve ono zbog čega ljudi dolaze na Frušku goru: svež vazduh, mir, miris lišća i utisak da je svakodnevna gradska vreva ostala daleko iza leđa. A onda su počeli problemi.
GPS mapa na telefonu nije bila dobro podešena, šumski putevi su se račvali, a svaka nova raskrsnica otvarala je pitanje kojim pravcem nastaviti. Staze su se gubile među drvećem, pregled terena bio je slab, a preko pojedinih prolaza ležala su oborena i posečena stabla. Hodanje se odužilo, dok je Kozje brdo postajalo sve nedostižnije. Ono što je trebalo da bude opuštena šetnja pretvorilo se u uporno traženje pravog pravca. Umesto da mapa vodi kroz šumu, činilo se da šuma sve više zbunjuje onoga ko pokušava da je savlada pomoću nekoliko strelica na ekranu. U jednom trenutku postalo je jasno da potraga možda neće biti uspešna.
Gotovo pomireni sa neuspehom, zastali smo da predahnemo na oborenom stablu. Plan je bio da prikupimo snagu, pronađemo put nazad do automobila i vratimo se bez obavljenog zadatka. Tada se dogodilo nešto što je teško objasniti, a što će verovatno razumeti svako ko je nekada dugo boravio u šumi. Zvuci prirode, tišina i odmak od svakodnevne žurbe učinili su svoje. Potraga za blagom odjednom je izgubila na važnosti, a postalo je mnogo bitnije pronaći pravi odnos prema mestu u kojem smo se našli.
Shvatili smo da smo pokušavali da požurujemo planinu, da njenu tajnu otkrijemo za nekoliko sati i uz pomoć telefona, kao da je reč o adresi koju treba pronaći u gradu. Usredsredili smo se ponovo na ono što je bilo oko nas. Pogledali smo položaj sunca kako bi odredili osnovne strane sveta, a zatim krenuli da tražimo bilo kakav prepoznatljiv put. Posle dvadesetak koraka ugledali smo nešto što nam ranije promaklo – užu stazu koja se odvajala od šireg šumskog puta.
Iako smo tim mestom, činilo se, već prošli nekoliko puta, tek sada smo ga primetili. Nastavili smo dalje. Staza se posle stotinak metara proširila u puteljak, a onda se, konačno, ukazalo ono zbog čega smo i krenuli u ovu avanturu. Pred nama je bilo nalazište poludragog kamenja na Kozjem brdu.
Kozje brdo nije tajna lokacija u pravom smislu te reči. Na mestu nalazišta postavljena je informativna tabla, a nekoliko klupa svedoči o tome da je prostor svojevremeno uređen i obeležen zahvaljujući Nacionalnom parku Fruška gora, na čijoj se teritoriji nalazi. Ipak, kada se nađete među drvećem, daleko od prometnih puteva i uobičajenih izletišta, teško je ne steći utisak da ste otkrili mesto koje većina posetilaca ove planine nikada neće videti.Nekadašnji kop sastoji se od nekoliko udubljenja u zemlji i stenama. Prema zatečenom izgledu opisanom tokom posete, najveći deo iskopanog prostora protezao se na nekoliko desetina metara, dok su pojedini zidovi dostizali visinu od više metara. Na njima su bili vidljivi tragovi nekadašnjih radova.
Drveće i rastinje gotovo su prigrlili čitavo nalazište. Priroda je postepeno preuzimala prostor koji je čovek nekada otvarao u potrazi za mineralima. Ipak, ljudsko prisustvo moglo se prepoznati i po manje prijatnim tragovima. Smeće i ostaci vatre kvarili su sliku mesta koje bi, zbog svoje geološke i prirodne vrednosti, zasluživalo mnogo više pažnje. Na pojedinim delovima stena uočavali su se tragovi koji su podsećali na novija kopanja. Nije bilo moguće pouzdano utvrditi kada su nastali niti ko ih je ostavio.
Po svemu što se moglo videti, nekadašnji kop danas je pre svega zanimljiv kao svedočanstvo o ranijem iskorišćavanju mineralnih resursa Fruške gore.
Prema informativnoj tabli koja se nalazila na lokalitetu, na Kozjem brdu nalaženi su ahat, kalcedon i karbonatni oniks. Upravo prisustvo ovih minerala povezano je sa različitim bojama stena na ovom delu Fruške gore. Ahat je poznat po svojim karakterističnim prugama i slojevima, dok kalcedon može da se pojavljuje u različitim nijansama i oblicima. Karbonatni oniks takođe je cenjen zbog dekorativnog izgleda, pa su ovakvi materijali kroz istoriju korišćeni za izradu ukrasnih predmeta i nakita.
Posmatrajući stene na Kozjem brdu, lako je razumeti zbog čega je ovo mesto privlačilo pažnju ljudi koji su u njima tražili zanimljive komade minerala. Nekadašnji kopovi pokazuju da se ovde nije radilo samo o slučajnom pronalaženju nekoliko kamenčića na površini. Stene su otvarane i materijal je vađen iz unutrašnjosti, ostavljajući za sobom udubljenja koja su opstala mnogo duže od aktivnosti zbog kojih su nastala. Koliko je tačno materijala nekada izvađeno i gde je završio, nije bilo moguće utvrditi tokom posete.
Posle svih pređenih staza i lutanja kroz šumu, trebalo je pronaći i mali suvenir sa ovog neobičnog mesta. Pokušali smo da džepnim nožićem odvojimo komadić stene, ali bez većeg uspeha. Ipak, nalazište je nudilo dovoljno zanimljivih prizora i bez dodatnog kopanja. Po zemlji i među već odvaljenim komadima stena mogli su se videti primerci različitih boja i veličina. Neki su bili sasvim običnog izgleda, dok su drugi privlačili pažnju svojim nijansama i šarama.
Nekoliko zanimljivih komada bilo je dovoljno da se završi ova mala geološka ekspedicija. Oprema je spakovana, a ostalo je još da se pronađe put do automobila. Upravo je povratak pokazao da avantura još nije bila gotova.
Ako smo na putu do nalazišta imali problema da pronađemo pravi pravac, povratak je doneo novo iznenađenje. Do automobila smo stigli drugim, dotad nepoznatim putem, kroz šumu, i to znatno dužom rutom nego što smo očekivali. Kada smo se konačno vratili na Partizanski put, shvatili smo da bi ponovni odlazak do nalazišta, bez dobrih uputstava, mogao da bude gotovo jednako neizvestan kao prvi.
Kozje brdo tako je sačuvalo deo svoje misterije. Ne zato što je njegovo postojanje nepoznato, već zato što se do njega ne dolazi usput, bez pripreme i bez pažnje prema terenu. Ova potraga pokazala je da Fruška gora još ima mesta koja se ne otkrivaju na prvi pogled. Njeno blago nisu samo minerali skriveni u stenama, već i šuma, tišina, nepredvidive staze i iskustvo koje ostaje nakon što se čovek vrati iz prirode.
A možda je upravo to najveća tajna Kozjeg brda: poludrago kamenje jeste razlog zbog kojeg se kreće u potragu, ali je susret sa šumom ono što se najduže pamti.
(SMP)