Marija Dojčinović (32) i njena devojčica Tijana (5) iz sela Gornja Koznica kod Surdulice žive u svega nekoliko kvadrata udžerice koju one nazivaju kućom, a svaki novi dan im donosi novu neizvesnost, hoće li uspeti nekako da ga prežive. U svega nekoliko kvadrata uz stalnu opasnost da im se plafon sruši na glavu, provode dane majka i ćerka. Stari šporet, rasklimatani kredenac, jedna fotelja i dvosed, stočić i zmljani pod. To je sve, nema televizora, niti drugog kućnog aparata.
– Nas dve smo same, nemamo nikog. Tijnin otac nas je napustio, dete gotovo da ga i ne poznaje. Ni ja nemam nikog, oca nisam upoznala, majka i baba su umrle, tako da smo same, kaže Marija Dojčinović za OK radio. Opstajemo zahvaljujući dobrim komšijama i ljudima, jedini prihod nam dečiji dodatak i socijalna pomoć.
Imam i dug za struju 60.000 dinara. Struju koristimo samo za svetlo, jedna sijalica i to je. Nemamo kupatilo, ni vodu. Na šporetu zagrejem vodu i kupam Tijanu, tu pečem hleb, kad imam brašno. I šporet je star, više dimi nego što greje.
Živimo od dečijeg dodatka od 3.500 dinara i socijalne pomoći od 9.500. Ti zahtevi se obnavljaju na tri meseca, pa dosta novca dam na prevoz idući do Surdulice, priča majka Marija.
Iako je nedavno operisana, Marija iz obližnje šume dovlači granje, kako bi imala čime da loži vatru. Mala Tijana uvek ide s majkom, jer nema drugara, nema dece da se sa njima igra. Nikada nije imala lutku, a “najviše voli”, kaže, “kad ima da jedem”. – Najviše volim meso, kad ima, a kad idemo u Surdulicu, mama mi kupi sladoled. Volim i čokoladu.
Volela bi da imam kuću i pileću džigericu, to volim da ručkam, stidljivo priča devojčica, koja do podneva tog dana ništa nije jela, jer skoro pa ničeg nije bilo u kući. Vesna Novković je prva komšinica Mariji i Tijani i uz Predraga Iskrenovića, ugostitelja iz obližnjeg sela Žitorađe, jedina koja pomaže, kako devojčica ne bi bila gladna.
– Greota je da dete bude gladno, za nju se uvek po nešto nađe. Njih dve žive veoma teško, bez osnovih uslova za život, a niko da se seti da pomogne, ukazuje komšinica Vesna. Mala Tijana nema ni čizmice za zimu, ali ni jaknicu. Sada ide u pocepanim klompicama i priča kako jedva čeka da krene u školicu. To bi značilo da bi morala u neko od obližnjih sela.
Na stepeništu njihove stare kuće, koja nije za stanovanje, zbog opasnosti od urušavanja Tijana je dobila svoju prvu lutku i to barbiku, kao i hranu i odeću za nekoliko dana. Nakon nekoliko zalogaja pileće džigerice sa roštilja, po koju je Predrag Iskrenović otišao do svog restorana, Tijani se vratio osmeh na lice. Nije to više bila gladna i umorna devojčica, već ponovo dete kome je igra glavna preokupacija.
(Kurir.rs/OK Radio/Slađana Tasić)