U ataru Velikih Radinaca propada dvorac Višnjevac

Neizvesna sudbina dvorca kojeg je sazidala italijanska porodica. Od 1927. kućom gazduje porodica Kovačević, a ostatak je 1945. kupio Mirko Bajić iz Rume

U ataru sela Veliki Radinci, na pola puta između Rume i Sremske Mitrovice, usred sremske ravnice, okružen morem kukuruza, zubu vremena odoleva letnjikovac Višnjevac.

Sazidan 1903. godine, po projektu Hermana Bolea, čuvenog arhitekte češkog porekla, koji ga je sagradio kao luksuznu prizemnu porodičnu zgradu za boravak kneževske porodice Baltazara Odeskalski. Od 1927. godine, polovinom ovog raskošnog letnjikovca gazduje porodica Kovačević iz Velikih Radinaca, koja ga je otkupila od tadašnje Zagrebačke banke, dok je drugu polovinu dvorca 1945. godine kupio Mirko Bajić iz Rume. Oni su i sadašnji vlasnici prelepog starog zdanja koje se urušava.

Dvorac je u veoma lošem stanju, potrebna mu je obimna restauracija. Gligorije Kovačević (72), jedan od vlasnika zdanja, boravi u njemu povremeno i to leti, kada ima posla u obližnjim njivama.

– Otac mi je pričao da je moj deda Milovan Kovačević 1927. godine došao u sukob sa jednim Nemcom u selu Vemen u Mađarskoj, što je bio glavni razlog da pobegne odatle. Te godine stigao je u ove krajeve i kupio polovinu dvorca, gde se nastanio i živeo do smrti sa suprugom, mojom bakom Sarom. Imali su mog oca Milana i tri ćerke – osvežava sećanje Gligorije, sadašnji vlasnik Višnjevca.

Dvorac ima oko 800 kvadratnih metara površine, pa, iako orunio, i danas podseća na nekadašnju raskoš knezova. U vreme dok je pripadao porodici Odeskalski, ovde je bila i kolonija sa dvadeset kuća biroša.

Knez Baltazar, letnjikovac, gospodarske objekte i zemlju, iznajmljivao je porodici Fajfer iz Rume, koja je ovde držala ergelu sa 11 konja – punokrvnih arapskih kobila.

Propast Austrougarskog carstva, dovela je porodicu kneževa Odeskalski do propasti. Iako su od bečkog dvora dobili na dar gotovo ceo Srem, jer su vojno i novcem pomagali austrijskog cara Leopolda Drugog, u vreme odbrane ovih krajeva od Turaka, ipak su letnjikovac morali dati kao depozit za kredite. Kasnije je, zbog duga, Zagrebačka banka odlučila da ga proda i namiri svoja potraživanja.

Tako je letnjikovac na Višnjevcu, došao u ruke Srbina – begunca iz Mađarske i rumskih trgovaca.

– Deda je posle kupovine pola dvorca i 20 jutara obradive zemlje, srušio 20 biroških kuća i namirivao svoj izdatak prodajući taj građevinski materijal. Danas je nemoguće da letnjikovac obnovimo. On je građevinski u veoma dobrom stanju, ali, za njegovu obnovu potrebno je mnogo novca, kojeg nemamo. Prvi problem je što je smešten u ataru, pa se do njega stiže zemljanim putem. Udaljen je četiri kilometra od Velikih Radinaca, a od sela Erem, dva. Dvorac nema struju, nema vodu – kaže Kovačević, treći po redu naslednik letnjikovca.

U blizini objekta nalazi se i stari bunar sa đermom, takođe građen kad i dvorac, kao i kotobanja za smeštaj kukuruza. Drugi suvlasnik dvorca, Mirko otkako je 1997. godine otišao u Australiju, niti dolazi, niti se javlja.

– Mi smo sasvim slučajno pronašli na internetu da je oglasio svoju polovinu dvorca na prodaju. On traži 150.000 evra. Teško će te pare neko dati – sumnjičav je Gligorije.

U Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici, napominju da Višnjevac ima status dobra koje uživa prethodnu zaštitu, te da je objekat – letnjikovac građen u duhu obnove narodnog stila, koji je baštinio tradiciju seoskog graditeljstva, karakterističnog za prostore Srema i Slavonije. Rustičan izgled izražen je po korišćenju prirodnih materijala, u dekorativno rezbarenom drvenom tremu.

Posle Drugog svetskog rata letnjikovac i 20 jutara obradive zemlje našli su se na udaru nacionalizacije. Dvorac je u to vreme bio u vlasništvu Milana Kovačevića i porodice Bajić iz Rume. Dvorac i zemljište su rešenjem tadašnje vlasti oduzeti 1947. godine, da bi posle silnih sudskih procesa bio vraćen vlasnicima 1952. godine.

Od nacionalizacije do povratka, prema svedočenjima, tadašnja vlast je u letnjikovcu držala ovce, što je takođe doprinelo njegovom propadanju.

 

(S. Kostić)