Sa setom se može konstatovati da, dok sela u EU imaju svoje domove zdravlja i staračke domove, osnovne i srednje škole, turističke organizacije, centre za razvoj sela, mi živimo u vremenu kada je teško sastaviti kraj s krajem, u vremenu kada mnogobrojna seoska gazdinstva po Srbiji doživljavaju svoje trajno gašenje a sela u Srbiji su zanemarena i zapuštena.
Da li nad podacima, koje registruje statistika, treba da kukamo, čemu smo često skloni? A prema tim podacima, Srbija se nalazi među 10 država sveta sa najstarijim stanovništvom gde svake godine 40.000 ljudi više umre nego što se rodi. Danas u Srbiji imamo više od 200 sela bez ijednog stanovnika. Za poslednjih 50 godina XX veka iz sela u grad se preselilo oko osam miliona ljudi. Takav proces u svetu je trajao oko 150 godina.
Procene su da je u Srbiji broj poljoprivrednog stanovništva oko 540.000 od čega su čak 50 posto lica starija od 60 godina, dok mlađih od 20 godina ima samo 11,5 posto (manje od 62.000) a više od polovine stanovništva u zemlji živi nam na selu. Srpsko selo danas karakteriše sve veća materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njima. Ako se nešto ne učini preti opasnost da postanemo agrarna zemlja, ali bez sela i seljaka.
A trebalo bi da Srbija, kao Danska i Holandija, gde je radno aktivnog poljoprivrednog stanovništva od 1-3%, a seoskog od 7-12% i da se kao u njihovim selima, sa farmerima kojih je mnogo manje nego kod nas, proizvodi hrane za 140 potrošača /a ne 6/ i ostvaruje 15 milijardi dolara neto izvoza od poljoprivrede./U Srbiji 1.308.430.133 dolara/. Teško je danas prihvatiti činjenicu da srpski seljaci ne kriju da zavide ratarima u Hrvatskoj, bar kada je reč o državnim subvencijama.
Jer, seljak u Srbiji /od 778.000 PG svega 84.000 njih je u sistemu subvencija/ koji je zasejao pšenicu, može da se nada državnoj dotaciji od 4.000 dinara/ha, a njegovog kolegu iz Hrvatske, država subvencioniše sa 500 eura po hektaru. Subvencije u Srbiji za proizvodnju šećerne repe i suncokreta su takođe 4.000 dinara a u Slavoniji, Hrvatska država koja ima 3 puta manje poljoprivrednika ali čak 3 puta veći agrarni budžet, seljake pomaže 10 puta više…
Ekonomsko-socijalna institucija ,,ruralni razvoj“ je relativno nova u teoriji razvoja. Vezuje se i za zemlje takozvanog trećeg sveta u vreme pojave izrazito snažnih problema na relaciji hrana-siromaštvo-populacija. Ovo istovremeno upućuje na zaključak da se počeci ruralnog razvoja vezuju za poljoprivredu. Polazeći od činjenice da je Republika Srbija izrazito ruralna zemlja, postoje potencijali za razvoj agrarnog preduzetništva u Srbiji. Model za razvoj poljoprivrede i sela u Srbiji – Integralni ruralni razvoj /IRR/- tretira se danas kao jedna od najmlađih grana razvoja i kao ,,motor“ ekonomsko-socijalnog progresa, ne samo u zemljama u tranziciji već svuda u svetu. Za efikasnije rešavanje brojnih problema u ovim regionima potrebna je adekvatna proporcija tri faktora: ljudsko znanje, tehnički i prirodni resursi i kapital.
Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo regionalne razvojne politike, predstavlja antipod klasičnoj industrijalizaciji i zasniva se na sveobuhvatnom razvoju seoskih mešovitih područja u kojima živi gotovo polovina stanovnika Srbije. Uspešan ruralni razvoj ima i pet principa koji moraju da se ispune:
– prepoznati mogućnosti (potencijale) diverzifikovanog ruralnog razvoja svake sredine;
– utvrditi odgovornost za promene u prošlosti i budućnosti u ruralnim područjima;
– voditi konzistentnu politiku redukcije siromaštva u ruralnim područjima;
– ubrzati proces decentralizacije vlasti i jačati ulogu i odgovornosti lokalne
samouprave;
– izgraditi produktivan sektor u ruralnom razvoju koji će doprinositi maksimilizaciji
rasta i redukciji siromaštva;
Francuska je prva lansirala novi model IRR. Počelo se kroz prostorno planiranje. Pozitivni efekti su se odmah videli, pa je osamdesetih godina prošlog veka godišnja stopa nestajanja porodičnih farmi svedena na samo dva odsto! Danas je Francuska četvrta svetska sila u svetu, a u poljoprivredi zauzima drugo mesto. Više od pola površine Francuske koristi se u poljoprivredne svrhe a vlasnicima dve trećine farmi poljoprivreda je jedino zanimanje. Prosečna veličina farmi je oko 40 hektara, postoji 745.000 farmi isključivo od stočarstva živi 450.000 domaćinstava, a na pašnjacima je preko 10.000.000 goveda….
U Austriji je ovaj koncept predstavljen kroz razvoj planinskih područja, a Italija je u ruralnu fazu ušla preko reforme strukturnih fondova krajem samdesetih godina prošlog veka. Portugalija i Irska počeli su modernu ruralnu fazu u poslednjoj deceniji XX veka kroz integralne projekte. Slovenija – koja je afirmisala zadružni model i u kojoj nema sela bez zadruge /76 poljoprivrednih zadruga a prosečno 200 članova/. Udružene u Zadružni savez Slovenije, ostvaruju preko 700 miliona eura prometa godišnje, imaju preko 200 miliona eura kapitala i najveći su vlasnici u mlekarama, podrumima, klanicama.
Postoji i 400 zadružnih trgovina, Zadružna banka-Deželna banka Slovenije u kojoj su banke 55%-tni vlasnici. Ova banka finansira zadruge i poljoprivrednike i sva sredstva iz proračuna EU idu preko nje.
Slovenija je jedina nova članica EU koja je dobila subvencije kao stare članice EU. Statistički podatak govori da 60-70% svega što zadruge u poljoprivredi dobijaju su subvencije. U Americi se 90% od ukupne poljoprivredne aktivnosti odvija putem zadruga…
Za manje razvijene zemlje, kakva je i Srbija, poučan je primer Španije koja nije posedovala odgovarajuće institucionalne resurse potrebne za implementaciju koncepta IRR. Ova zemlja je zanimljiva i po svom geografskom i geostrategijskom položaju, ali i po nedostatku infrastrukture, zbog čega su mnoga njena područja bila ekonomski neinteresantna i izolovana. Program je uspeo jer je Vlada Španije u početnoj fazi investirala u industrijske pogone na ruralnim područjima. Rezultati su vidljivi u otvaranju novih radnih mesta i korišćenju prirodnih resursa na ruralnim teritorijama.
Došlo je do povećanja broja malih i srednjih preduzeća, a konsultantske agencije su unele savremenu tržišnu logiku i filozofiju. Pronađena su rešenja kojima se ne narušava ravnoteža između prirode i čoveka, kako bi prostori ostali ekološki očuvani i pored intenziviranja aktivnosti na ekonomskoj valorizaciji i rešavanju socijalnih i demografskih problema.
Zanimljiva su i iskustva Švajcarske u podršci malim porodičnim farmama, maloj privredi u celini, posebno razvoju turizma u ruralnim sredinama. Provođenje efikasne ruralne politike može biti primer kompatabilnosti agrarne, ruralne, regionalne i globalne razvojne politike. Osnovna karakteristika švajcarskog pristupa je dominacija regionalnog nad sektorskim. Ovome doprinosi i državno uređenje koje je po mnogo čemu specifično u svetu.
Za Srbiju je posebno poučno iskustvo Irske, koja je u Evropsku ekonomsku zajednicu ušla 1973. godine, kao nerazvijena zemlja. Danas je ona dostigla nacionalni dohodak po stanovniku od 26.000 evra, najveći u EU. Za kratko vreme ova zemlja je ostvarila ne samo impresivan privredni razvoj, već i radikalnu društvenu transformaciju. Od izrazito agrarne i tradicionalno imigrantske zemlje, ona je dostigla nivo visoko razvijene postindustrijske imigrantske zemlje. Recept uspeha je i u tome što su Irci shvatili, na početku tranzicije, da ruralni razvoj nije sinonim za poljoprivredni razvoj. Integracija ruralnih područja išla je kako preko poljoprivrede.
Velika Britanija – uvođenje rotacionog sistema u plodoredu, transformacija opštinskih pašnjaka u privatne posede;
Danska – izum i primena separatora za maslac, sistem zadružnih mlekara;
Japan – tehnologija zamrzavanja svilenih buba i model svilarstva, svilarske zadruge i koledž za svilarstvo; rednih tako i nepoljoprivrednih delatnosti.
Programi ruralnog razvoja koji su sad stvoreni u Srbiji usmereni su na obuku seljaka-farmera za korišćenje novih tehnologija u restrukturiranoj poljoprivrednoj proizvodnji, čime se doprinosi smanjenju izolacije najznačajnijih regiona. Za razliku od modela tradicionalne industrijalizacije, ovi modeli akcenat stavljaju na lokalne uslove i mogućnosti. Zahvaljujući takvim programima u okviru ruralne ekonomije žiteljima tih područja pruža se, dakle, šansa da se, pored poljoprivrede bave i drugim delatnostima, kao što su šumarstvo, zanatstvo, turizam i druge aktivnosti usmerene na održavanje ruralnog mbijenta /izgradnja manjih prerađivačkih kapaciteta, turističkih destinacija, staračkih domova u pograničnim zonama/.
Na taj način sve manje ljudi radi u poljoprivredi mada najveći deo populacije živi u ruralnim područjima. Osnovu tog novog pristupa čini razvoj biznisa u i oko poljoprivrede. Međutim, ne sme se gubiti iz vida da nema ruralnog razvoja bez prisustva poljoprivrede u izvesnom stepenu na šta ukazuje i evropski parlament, ali i da razvoj ruralnih zajednica ne može biti poveren samo poljoprivredi. Osnovna svrha regionalne politike je višestruka: da obezbedi pomoć siromašnijim regionima; da koordinira već postojeće regionalne politike zemalja članica; da učini da se regionalni problemi uzimaju u obzir u okviru drugih politika EU.
Da bi se to ostvarilo potrebno je sitna gazdinstva organizovati u zemljoradnike zadruge i komercijalne porodične farme /farm biznis/koje moraju imati jedinstven, integrisan, modernizovan i sofisticiran sistem nabavke i prodaje proizvoda a što se postiže udruživanjem.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Dr agroekonomije Nada Kosanović)