Predizborna kampanja u Sremu ponovo je otvorila pitanje političkog pamćenja. Dok jedni nastupaju pod novim imenima i predstavljaju se kao nova snaga, drugi su promenili politički tabor, a treći su odavno naučili da se pred izbore presvuku brže nego što birači stignu da zaborave prethodni program.
Izbori su čudo neviđeno. U običnom životu čovek mora godinama da gradi karijeru, dok u politici ponekad bude dovoljno da promeni društvo, promeni logo, zameni boju na plakatu i objavi da je konačno došlo vreme za promene. A u sremskim varošima, gde se ljudi ipak poznaju, pamćenje ume da bude nezgodna stvar. Birač se možda ne seća svakog obećanja, ali se dobro seća ko mu je obećavao, ko je sedeo u fotelji, ko je napustio stranku, ko se posvađao sa nekadašnjim saborcima, a ko je posle nekoliko političkih sezona osvanuo na sasvim drugoj strani.
I tako, kako se približavaju izbori, počinje tradicionalno presvlačenje političke garderobe.
Najzanimljiviji su oni koji se na političkoj sceni pojavljuju kao da su upravo sišli sa političkog broda koji nikada ranije nije pristajao u naše vode. Novo lice, nova energija, nova vizija, nova nada. Jedino što ponekad nije novo jeste biografija. Neki su godinama bili deo političkog života, neki su obavljali funkcije, a neki su imali priliku da pokažu šta umeju kada su se zaista pitali o nečemu. Sada, međutim, stižu u novom pakovanju, uz poruku da je baš ovog puta sve drugačije. Ko da veruje takvim ljudima, pesnikinji u pokušaju koja preko dve decenije krade Bogu dane u organima lokalne samouprave, zubaru nacionalisti izniklom u JUL-ovkom gnezdu svog oca, stečajnom upravniku lokalnog DSS-a koji je studirao 12 godina ali je zato lako, zahvaljujući partijskom uticaju, pronašao radno mesto na državnim jaslama i za sebe i za svoju poluobrazovanu suprugu…
Čovek bi pomislio da su u međuvremenu završili neku posebnu političku akademiju, pronašli tajnu formulu za bolji grad ili otkrili kako se rešavaju problemi koji su ih ranije čekali na stolu. Ali ne. Ponekad je najveća novost samo nova izborna lista. U politici se, izgleda, ne recikliraju samo ideje. Recikliraju se i kandidati, samo što se na ambalaži više ne ističe stari sadržaj.
Posebno je zanimljiv fenomen političara koji su shvatili da je studentsko ime postalo privlačan izborni kišobran. Dok jedni u studentskom angažovanju vide priliku da iskažu svoje zahteve i ponude drugačiji politički put, drugi su, čini se, u toj priči prepoznali mogućnost da se ponovo nađu u trci za vlast. Naravno, podrška studentima sama po sebi nije sporna. Nije sporno ni da se ljudi različitih političkih iskustava okupe oko zajedničkog cilja. Pitanje nastaje kada se oni koji su godinama gradili sopstvene političke karijere odjednom predstave kao da sa prethodnim stranačkim životom nemaju baš nikakve veze.
Kao da je dovoljno skloniti stari stranački znak, obući neutralnu majicu i stati iza novog imena pa da se politička biografija resetuje i automatski dobije status tehnološkog viška.
A birač se pita: ko ovde predstavlja studente, ko podržava njihovu ideju, a ko je samo pronašao novo mesto za sopstvenu političku ambiciju? To pitanje je za studente, makar i ove, lažne, poziv da se svaka lice pogleda pažljivije, da se zna šta je ranije radio i za šta se danas zalaže. Jer nije isto kada neko podrži novu generaciju i kada se iza nje sakrije da bi izbegao razgovor o sopstvenoj prošlosti.
Posebnu kategoriju čine nekadašnji nosioci vlasti koji danas ponovo nastupaju sa velikim obećanjima. Njihovi politički nastupi često zvuče kao da tek sada počinje ozbiljno bavljenje problemima grada. Tu se otvara sasvim jednostavno pitanje: ako su već imali priliku da odlučuju, šta su tada uradili, šta nisu uspeli da urade i zbog čega bi im birači sada ponovo poverili isti posao?
Nije greh biti nekada na vlasti. Nije greh ni izgubiti izbore, promeniti mišljenje ili pokušati ponovo. Problem nastaje tek kada se prethodno iskustvo predstavlja kao da se nikada nije dogodilo, a stari politički račun pokušava da se naplati pod novim nazivom. U takvoj kampanji najvažnija reč postaje „promena“, ali se pažljivo izbegava pitanje ko se zapravo menja. Da li program, ljudi, način rada ili samo naziv na izbornom listiću?
Ako je sve isto, onda to nije novo vino u starim bačvama. To je staro vino sa novom etiketom.
Tu su i oni koji su tokom političke karijere promenili tabor, napustili nekadašnje saborce i priključili se onima protiv kojih su do juče vodili političke bitke. Nekada su bili opozicija, a danas su deo vlasti. Nekada su kritikovali ljude sa kojima sada dele politički prostor, dok su nekadašnji partneri preko noći postali najveći protivnici.
Doduše, politički prelazak nije automatski dokaz neiskrenosti. Ljudi mogu da promene stavove, a stranke mogu da promene politiku. Ali kada se takve promene događaju bez jasnog objašnjenja, birači imaju pravo da pitaju šta se promenilo: politički program ili procena gde se lakše dolazi do funkcije?
Posebno je zanimljivo kada nekadašnji opozicionar postane deo vlasti, a zatim svoje ranije političke nastupe objašnjava kao davnu prošlost. Ili kada se bivši partneri posvađaju, raziđu na različite liste, a onda svaki od njih tvrdi da upravo on predstavlja autentičnu ideju zbog koje su nekada zajedno nastupali. U takvim okolnostima politička doslednost postaje retka roba, a stranačka knjižica nešto poput sezonske garderobe: menja se u skladu sa vremenskom prognozom.
Lokalni izbori i lokalna politička borba imaju jednu posebnost: ljudi se poznaju. Znaju ko je gde radio, ko je koju funkciju obavljao, ko je obećavao rešavanje problema i ko je godinama bio prisutan u javnom životu. Zato će u predizbornoj kampanji biti važno ne samo ko je na kojoj listi već i kakav je njegov dosadašnji učinak. Ko je imao priliku da odlučuje? Ko je menjao stranačke boje? Ko je napustio svoje nekadašnje političke saveznike? Ko se danas predstavlja kao nova snaga, a ko iza novog imena pokušava da obnovi staru karijeru?
Birači ne moraju da veruju ni jednima ni drugima unapred. Dovoljno je da postave pitanja i zatraže konkretne odgovore. Jer grad nije probna laboratorija za političke eksperimente, a javne funkcije nisu nagrada za najuspešnije prepakivanje sopstvene biografije. Na kraju, svaki kandidat može da obeća novi početak. Ali nijedan ne može da zahteva da birači zaborave ono što je bilo pre njega.
U susret izborima, politička scena će verovatno ponuditi još mnogo velikih reči, novih slogana, svečanih predstavljanja i obećanja o drugačijoj budućnosti. Neki će se predstavljati kao potpuno novi, neki kao jedini autentični, a neki će objašnjavati da su promene kojima su pristupili zapravo dokaz njihove političke zrelosti.
Sve je to legitimni deo političke borbe. Ali postoji jedna stvar koju nijedna izborna kampanja ne može da promeni: pravo građana da procenjuju ljude prema njihovim postupcima, a ne samo prema nazivu liste iza kojeg stoje. Jer ako su kandidati isti, ako su obećanja već slušana, a političke ambicije nepromenjene, onda se postavlja pitanje da li pred sobom imamo novu političku ponudu ili samo još jednu sezonu stare predstave.
Novo vino u starim bačvama? Moguće. Ali pre nego što birači nazdrave novom početku, možda bi bilo dobro da pogledaju etiketu, pročitaju sastav i provere godinu berbe. U politici, kao i u životu, ambalaža može da privuče pažnju. Na kraju se ipak računa ono što je unutra.
(M. Milivojević)