Početkom juna 1968. usled različitih ekonomskih i političkih tenzija dolazi do studentskih protesta u bivšoj Jugoslaviji. Studenti ubrzo dobijaju podršku tadašnje umetničke elite, ostale su upamćene ovacije koje je od demonstranata dobio Stevo Žigon izvodjenjem Roberspjerovog govora iz predstave „Dantonova smrt“…
Tričavih pola veka kasnije unuci onih koji su tada klicali Desanki Maksimović, Žigonu i Miri Alečkovic u sklopu jutarnjeg, nedeljnog programa RTS-a slušaju: „oženiću Švabicu, bogata je baba, kada umre da penziju nasledi baraba“…
Gde i kada su kola krenula nizbrdo i kako smo pobogu sa Robespjera prešli na „vakcinu“ i „Švabicu“ vokalno instrumentalnog sastava, po imenu Goci bend?
Zenit civilizacijskog, kulturološkog, obrazovnog i svakog drugog oblika razvoja jedinke i društva u evolutivnom smislu desio se osamdesetih godina prošlog veka. Evoluciji su se na putu isprečili tehnološki razvoj, kapitalizam kao globalni sistem i radikalni liberalizam. Tehnološki bum, koji je našao primenu u različitim sferama života, edukativni momenat je učinio skoro nepotrebnim. Koliko sam samo puta čuo -zašto bih učio gde je Angola, „izguglam“ za minut, zašto da citam lektiru, ima prepričano, ko još podvlači kad deli, kad postoji digitron…i stotine drugih primera.
Sve je na jedan „klik“, al’ je tragikomična činjenica da mogućnost ličnog usavršavanja nikada nije bila jednostavnija, a znanje nikada manje.
Danas će vam oči zaparati neki komentar koji je smislen i pismen, dok na one bzv, nmg, wtf…bez tačke i zareza, nećete reagovati. Postali su prihvatljivi, jer je 80% mladih elementarno nepismeno. Društvo u kojem žive od njih ne zahteva unapređenje, nego uprošćavanje kapaciteta i formira ih insistirajući na primarnim instiktima (jede, pije, spava, diše, pari se)… Takva individua nije prepreka potrebama kapitalizma jer će naučiti da ponavlja jednu radnju, kao dete koje stavlja i vadi lopticu iz kutije, razviće motoricke sposobnosti rada na traci u nekom proizvodnom pogonu, biće bedno plaćen, ali to neće shvatati, jer prosto neće imati čime.
Većina medijskih potencijala, u rukama državnog rukovodstva, zdušno se prilagodila šablonu današnjice, dodatno profilišući jedinku kroz zadruge i farme, besmislene filmove, nepostojeći edukativni sadržaj, stihove poput didu didu, kokain, splavovi, skupa kola, gole žene… Muški i ženski primerak „savremenog doba“ prosečnu komunikaciju vodi po principu: ćao-ćao, lepasi-i ti si, štaradiš-ništa…Nakon ovog sadržajnog razgovora sledi epilog radnog naziva „send nudes“.
Ona zavadi pa vladaj je dobila modifikovanu verziju, zaglupi i možeš šta ‘oćeš…
Ima li razloga za optimizam? Svakako. Svi procesi koji počnu, moraju i da se završe, pa će tako i ovaj u skorijoj budućnosti kulminirati spuštanjem na „četiri noge“ , pa uz pojačanu upotrebu grlenih glasova uz lijanu na drvo i „Jovo nanovo“ , a do preko potrebnog reseta daj nam na bis: „Oženiću Švabicu, bogata je baba“…
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Davor Cicović)