UZOR ZA CEO SREM: Od dede nasledili biznis

Tri generacije porodice Radišić iz Stare Pazove već četiri decenije se bave proizvodnjom plastike. Srećko (13) uložio ušteđevinu u dizajniranje i izradu držača za mobilne telefone

Ima samo 13 godina, a već se okušao kao investitor. Srećko Radišić je svoju ušteđevinu, novac koji je od familije dobijao za rođendan, Uskrs, Božić i ostale praznike, uložio u dizajniranje i proizvodnju držača za mobilne telefone. Olakšavajuća okolnost je što se tako priključio porodičnom biznisu, pa je imao dovoljno za pokretanje nove proizvodne linije. Njegov deda i imenjak je pre skoro četiri decenije pokrenuo zanatsku radionicu u Staroj Pazovi. Danas je „Miškone“ prava fabrika plastike u kojoj radi 50 zaposlenih, iz koje izlazi 450 različitih proizvoda, a 60 odsto ih stiže do raznih krajeva Evrope.

Ovaj učenik sedmog razreda svojim izumom rešio je praktičan problem – kako odložiti mobilni, a da uvek znaš gde se nalazi. Ova „sprava“ omogućava njegovim vršnjacima da oslobode ruke dok razgovaraju sa sagovornikom ili dok snimaju priloge za „Jutjub“. Srećko već sprema i novi artikal.

– Napraviću organizator za šminku. U njemu će biti pregrade za parfeme, dezodoranse i ostalu kozmetiku – priča Srećko junior. – Ja sam sve osmislio i objasnio našim inženjerima. Oni će sada napraviti kalup. Tako sam uradio i sa držačem za mobilni.

Ponosni deda Srećko Radišić priznaje da se ovaj proizvod dobro prodaje, a zarada ide unuku. Srećka je u Staru Pazovu dovela odbojka – iz Kikinde je sa suprugom Radmilom došao u klub „Jedinstvo“. Pazova ga je brzo „zarazila“ preduzetničkim duhom, jer je ova opština poznata po uspešnim malim privrednicima.

– Pamtim još prvu porudžbinu – 105.000 kašika za cipele za „Zinteks komerc“ iz Zagreba – seća se osnivač porodične firme. – Pravili smo i motičice za luk i slali u Osijek i rezače za krejone. One široke. Danas možemo da napravimo i motor za „mercedes“ samo to nema ko da kupi. Većinu proizvoda izvozimo i to uglavnom u Italiju, Francusku, Španiju i sve zemlje regiona.

Osmica je za sve članove porodice srećan broj, jer su je godinama nosili na dresu Srećko, njegov sin Miroslav, snaja Ksenija, unuka Milica, pa i unuk Srećko!

Svi su, sem najmlađeg, bili odbojkaši „Jedinstva“. Miroslav i dalje igra, punih 25 godina. Jedino unuk ne igra na mreži, već pod obručem. Izabrao je košarku. Radišići tvrde da im je sport mnogo pomogao da postignu uspeh i u biznisu.

– Sport zahteva disciplinu i poštovanje tuđeg i svog vremena i rada. Ljudi koji se njime profesionalno bave naučili su da dobijaju i da gube – objašnjava Miroslav, koji sada vodi firmu. – To se sve može primeniti i u biznisu, samo se postavi drugi cilj. Iz sporta su nam dragocena i poznanstva, jer nema grada u Srbiji, pa i u regionu u kojem bar neko od nas nema prijatelje ili poznanike. Ti kontakti su veoma važni.

Miroslav je posao potpuno preuzeo pre nekoliko godina. Kaže da tati nije bilo teško da fabriku koju je gradio godinama ostavi podmlatku. Kada je tek počinjao, otac ga je namerno puštao i da pogreši. Tvrdi da je iz tih poteza izvlačio lekcije. Danas to znanje prenosi na svoju decu. Pelcer se kod Srećka već primio, a i ćerka Milica, student ekonomije, mašta o svom biznisu.

Jedno od poslovnih pravila ove uspešne porodice je da pokušaju da od plastike naprave sve što Srbija uvozi. Po pravilu, u domaćoj režiji su i – jeftiniji.

– Primetili smo da se mnogo uvoze kante za smeće, velike zelene – objašnjava Miroslav. – Kupujemo ih u inostranstvu, a možemo da otvorimo pogon u kojem bi se zaposlilo 100 ljudi koji bi pravili te mini-kontejnere. Tamo koštaju 70 evra, a kod nas se mogu proizvesti za 13 evra. Mi smo napravili kalup, a počeo je da ih pravi kolega iz Inđije.

Najzahtevniji proizvod su stolice od imitacije ratana. Najtraženiji su proizvodi za kuhinju i kupatilo, a glavni kupci su žene.

Srećko je ponosan na to što u njihovoj fabrici inženjeri i majstori prave i mašine za izlivanje plastike.

– Iako zvuči neobično poređenje, ali posao sa plastikom se može uporediti sa proizvodnjom mobilnih telefona – kaže Miroslav Radišić. – Stalno moramo da unapređujemo modele, da smišljamo nove proizvode. U poslednje dve godine svakog meseca izbacimo bar po jedan novi artikal.

Radišići tvrde da je jako teško naći dobrog majstora, jer mladi iz škole obično dođu bez znanja i bez interesovanja.

– Potrebno je da prođu i četiri godine da bi neko postao dobar majstor na strugu ili CNC mašini – objašnjava Miroslav Radišić. – Od ovog posla mogu pristojno da žive i plata nije mala, ali jednostavno ih ne zanima. Dualno obrazovanje je dobar pokušaj, ali trebalo je da sa tim počnemo mnogo ranije. Ipak, nisu svi takvi i nađe se poneki i spreman da uči. I Srećko i njegovi drugari tokom leta dolaze u fabriku i pomažu u nekim lakšim poslovima, a osnovni motiv je džeparac.

 

 

S. BULATOVIĆ – Z. RADOVIĆ / NOVOSTI