Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 19. januara obeležavaju veliki praznik Bogojavljenje. Tog dana se završava period „nekrštenih dana“, a u noći uoči praznika, po narodnom verovanju, otvara se nebo i na njemu se ukazuje Bog u svoj svojoj veličini.
Prema verovanju, na taj dan je božji glas, u vidu Oca, Sina i Svetog duha, objavio da je Isus njegov sin, pa odatle i potiče ideja da je u noći između 18.i 19. januara potrebno pogledati u nebo i zamisliti jednu želju, a veruje se da se devojkama na nebu ukazuje lik onoga za koga će se udati.
Bogojavljenska noć je vezana i za mnoge magijske i ritualne radnje, paganske obrede i gatanja koja su se u nekim krajevima zadržala i do danas.
U našem narodu na ovaj dan se osvećuje voda za koju se veruje da je lekovita i čudotvorna. Ovo osvećenje vode se vrši dva puta godišnje – na Krstovdan i na Bogojavljenje, implicirajući tom prilikom krštenje Isusa Hrista u reci Jordan.
Osvećenju vode prisustvuje veliki broj vernika, a osvećenu vodu okupljeni potom nose u svoje domove, čuvajući je preko godine.
Bogojavljenska vodica se, po verovanju koristi u slučaju neke ogromne potrebe, poput teških bolesti i predstavlja čudotvoran lek. Ona se, prema verovanju, ne može pokvariti.
Ukoliko i dalje u kući imate prošlogodišnju Bogojavljensku vodicu, potrebno je da je prospete u reku, bunar, baštu, ili bilo gde gde je neko neće nagaziti i “isprljati”.
Prema narodnom verovanju, osvećenjem kuće na Krstovdan i vode na Bogojavljenje teraju se zli duhovi i nečiste sile koje su bile prisutne u njenoj blizini u periodu “nekrštenih dana” koji traje od Božića do Bogojavljenja.
U pojedinim krajevima, devojke ili žene odlaze na izvor rano ujutru da zahvate vodu, a pri tome je bitno da niko, ili ništa pre toga nije dodirnulo vodu, odnosno da bude „nenačeta“. U seoskim sredinama postojao je običaj da trudnice uzimaju gutljaj Bogojavljenske vodice, kako bi se lakše porodile.
U izvor ili tekuću vodu, baca se, tom prilikom zrnevlje pšenice ili kukuruza, uz reči: „kako ide voda, tako da ide i berićet u naše njive“, a onda su se žene vraćale svojim kućama sa vodom u koju su prethodno potopile bosiljak, jer on pomaže pri osvećenju vode.
U nekim krajevima Srbije je postojao i običaj da se bogojavljenska voda daje ostalim ukućanima da piju “preko sekire”, za šta se verovalo da će doneti mir i slogu tokom cele godine.
Na Bogojavljenje, ljudi se pozdravljaju rečima „Hristos se javi“ a otpozdravljaju sa „Vaistinu se javi“.
U mnogim sredinama zadržao se običaj plivanja za Časni krst, kada mnogi vernici na Bogojavljenje ulaze u ledenu vodu, dok u nekim krajevima tri puta zaranjaju u nju, radi očišćenja od greha.
Još jedan običaj, koji se zadržao samo u seoskim sredinama, sugeriše da se na Bogojavljenje izađe napolje, na vetar, iznese malo pepela i prosipa okolo, što navodno određuje koji je vetar „pobedio“ na Krstovdan. Ukoliko “pobedi” istočan vetar, godina će biti sušna, ako je zapadni vetar u pitanju godina će biti povoljna, a ako duva severni vetar veruje se da će godina biti ledena.
Ovom velikom prazniku prethodi Krstovdan, prvi dan posta posle božićnih praznika, a odmah sledećeg dana, 20. januara, slavi se i Sveti Jovan Krstitelj, koji je Isusa krstio na reci Jordan.