Čovek je, osim nekih izuzetaka, društveno biće. U toj disciplini naročito prednjači i uživa nedorasli deo čovečanstva. Evo moja srednja ćerka, ljubi je majka, mnogo voli da se druži. A ta njena aktivnost mene, uglavnom, ostavlja bez teksta.
Tu skoro, ode ona na ekskurziju. Tamo pokupi neko društvo i dovede ih, ni manje ni više, nego pravo kući. I još ih, tako netipično za nju, podeli sa sestrama. Ne odvaja se od njih ni danju ni noću, a ni oni od nje. Nije da sam ja neki odljud i da ne volim decu i druženje.
Naprotiv.
Međutim, društvo koje je moja ćerka stekla, prava je noćna mora za svaku majku. Oni se zovu PEDICULUS HUMANUS, u našim krajevima poznatije kao vaške! Da vidim sad, koja bi se majka obradovala ovakvom društvu. Na stranu to da su i te gmižuće propasti takođe veoma društvene, i ne mogu dugo da izdrže same, pa se u tom smislu razmnožavaju brzinom navođenog projektila. Jedina, donekle olakšavajuća okolnost, je što su smeštene samo na glavi, pa je protiv-vašljiva odbrana efikasna, ukoliko se dosledno sprovodi.
U našem porodičnom slučaju, borba se sprovodi na četiri fronta, t.j. glave. To samo zahvaljujući tome, što kao jednu od privilegija majčinstva i ja redovno fasujem mrsku populaciju vašaka. Dok nisam postala majka, nisam znala ni kako izgledaju.
Prilikom šokantne konstatacije: “Dete mi ima vaške, užas!“, odmah se javio fleš-bek.
Pre nekih pet-šest godina imali smo prvu invaziju malih krvopija. Najmlađe čedo još nije bilo rođeno, ali su zato dve starije nekoliko meseci ugošćavale kolonije insekata, a ni mi stariji nismo bili pošteđeni. Isprobala sam tom prilikom sve medicinske i narodne lekove, koji su zahtevali i manuelno uništavanje gnjida i ušiju.
A onda smo, sasvim slučajno, naišli na neki sprej, koji nam je to brzo i efikasno rešio. Iz tog vremena ostao mi je uslovni refleks: čim dete krene ručicom ka glavi, ja skočim i počnem da mu “kopam“ po kosi.
Jadna deca, počela su da se zatvaraju u kupatilo kad god su htela da se počešu!
Ova druga najezda navela me je da po prvi put u životu zažalim što nemam mušku decu. U tom slučaju bilo bi šišanje na nularicu, i problem rešen!
Nakon toga, sastao se, hitno, porodični krizni štab. Ja, kao samoproglašeni šef istog, izdam naređenje supružniku da, bez odlaganja, ode do marvenjaka i da kupi onaj čudotvorni sprej, kako bih mogla da dejstvujem po neprijatelju, dok se još nije namnožio. Taj sprej, inače može da se nabavi i u apotekama za dvonožne pacijente (pri tome ne mislim na kokoške), ali u varoši. Pošto mi živimo u selu, moramo se obratiti veterinaru, koji ovde, pored učitelja i doktora, predstavlja poštenu inteligenciju i intelektualnu elitu.
Supružnik se vratio praznih ruku. Kaže, ima kod marvenjaka taj sprej, ali mu je istekao rok pre sedam godina. E, svašta!
“Pa što ga čuva sedam godina, ako mu je istekao rok“, pitam ja. “I da li je moguće da u ovoj našoj rupi niko, ali baš niko, nije imao vaške sedam godina?“
Jes’ malo sutra! Samo svi kriju, ko je lud da kaže komšinici, onako između dva srka kafe “ej, dete mi dobilo vaške“. Odmah bi bila izolovana, k’o pusto ostrvo u sred Pacifika.
Rekao bi neko, čemu tolika drama, pa vaške su prirodna pojava. Jesu, kao i erupcije vulkana, kao i udar meteora u površinu Zemlje. Preživi se sve, pa i to. Nekako se oslobodismo i ispratismo nezvane goste.
Samo se ja još uvek pitam, zašto je kod nas veća sramota imati vaške nego sidu.
(Marina Kitanović Vasić)