Dečacima se često govori “Dečaci ne plaču. Sram te bilo.”, dok je za devojčicu ustaljena poruka da ako plače, više neće biti lepa. Ove naizgled bezazlene rečenice u sebi zapravo nose veoma važnu poruku, a to je da “nije dozvoljeno biti tužan” i da je osećanje tuge nešto strašno, opasno i nepoželjno.
Nije tuga jedina emocija na koju se posredno daje zabrana, tj. za koja se smatra da je najbolje ne osećati ih ili ako se i osete, dobro bi bilo što pre otarasiti ih se, odnosno potisnuti ih. Takva vrsta zabrane može biti data na primer i za osećanje ljutnje, porukama tipa “Nemoj sad da se duriš”.Ovo nisu jedine emocije za koje se smatra da nije dobro osećati ih ili pokazati jer lista može biti poprilično dugačka u zavisnosti od porodičnog ili šireg socijalnog okruženja u kome osoba odrasta.
Poruka ovakvog tipa, ponekad može biti poslata za sva osećanja, nevezano za to da li su prijatna ili ne, što vodi u jednu opštu otupelost kada osoba nije u stanju da prepozna vlastita emocionalna stanja, te neprijatnost koju zbog toga oseća rešava na razne nesvrsishodne ili destruktivne načine (alkohol, droga, psihosomatske tegobe, prejedanje…)
Zabrana doživljavanja i izražavanja nekog osećanja dobijena je rano, najčešće u najranijem detinjstvu.
Ovakvim zabranama detetu je poslata poruka da su osećanja nebitna, da ona ugrožavaju čoveka i čine ga slabim. Roditelj “vetom” na osećanja, pokušava da od svog deteta napravi jaku i stabilnu ličnost, koja neće “robovati” osećanjima i kroz život će ići “hladne” glave. Međutim, ono što se u ovoj roditeljskoj dobroj nameri zaboravlja je to da su ljudi prirodno emocionalna bića, da tu osobenost nikako ne treba osujećivati, već je naprotiv podsticati, učeći dete kako da ispravno rukovodi vlastitim emocijama jer emocionalno pismenu osobu osećanja nikada ne mogu “obuzeti” i od nje napraviti pasivan objekt.
Ako je kao dete osoba usvojila ispravnu logiku emocionalnosti, u odraslom dobu će ona znati da svaka važna životna situacija dovodi do nekog osećanja jer emocije se ne osećaju stalno i podložne su kontroli subjekta koji ih oseća.
Ukoliko je u pitanju veća životna vrednost pojedinca (porodica, posao, zdravlje…) i emocija će biti snažnija. Kada je ta vrednost potvrđena, osoba oseća prijatno osećanje, ali ako je ta ista vrednost ugrožena, emocija će biti neprijatna. Bez obzira o kojoj je emociji reč, važno je znati da su one veoma korisne, da ljudima koji znaju da ih prepoznaju, prihvate i izraze na pravi način, omogućavaju kvalitetniji život oslobođen zabluda i pogrešnih logika. Kada osoba vlada sopstvenom emocionalnošću, znaće kako da izrazi ili reguliše osećanja na pravi način, svaku situaciju u kojoj se nađe sagledaće realnije i postupati u skladu sa tom slikom. Na primer, ona neće u konfliktu napadati drugu osobu ili se truditi da reši realno nerešive probleme.
Važno je biti u kontaktu sa svojim emocijama jer kada je osoba emocionalno pismena, ona zna da prepozna kako svoje, tako i tuđe emocije, kao i da na osnovu toga postupa i rešava probleme, bude u boljem kontaktu sa drugima…
Ako ste kao dete naučili da emocije nisu korisne, kao odrasli možete usvojiti veštinu emocionalne pismenosti i u saradnji sa vlastitim emocijama, postići bolji kvalitet života jer emocionalna pismenost je veština koja se uči.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120