Ne znam da li je još neko primetio koliko smo izbombardovani pričama o napaćenim ženama, ali ja jesam. Nema dana da ne čujem nešto o nasilju, da je neko prebio ženu, devojku… Neke traže pomoć, neke ćute i trpe, neke se snimaju, prave rijaliti emisije… Kako god, tužno neko vreme… Izgleda da bez nekoliko dobrih šamara nema ni dobre reklame.
Nije mi jasno samo kako sve te žene nisu na vreme mogle da vide sa kim se hvataju u kolo. Psihopata ima, naravno, ali nije da nam je sad 50 posto muškaraca manijakalnog raspoloženja i teške ruke. Ove starije generacije ne mogu mnogo ni da komentarišem, jer naše bake, pa čak i neke majke, nisu se školovale i izbor im je bio jedino udaja i rađanje, bez mogućnosti da se vrate u roditeljsko gnezdo ako se udaju za nasilnika.
Sada je ipak drugačije vreme, ako nismo svi obrazovani, makar možemo dobro da se informišemo, a broj nasilja i razvoda sve više raste. Napredak tehnologije proporcionalno je srazmeran napretku gluposti, čini mi se. Svaka druga žena se razvede, svaka treća priča sve najgore o svom bivšem, a svaka četvrta tvrdi da je dobijala batina.
Nešto ne čujem da muškarci pričaju tako. A, ravnopravni smo. Možda ne fizički, ali psihički i intelektualno – da!
I imamo iste mogućnosti za obrazovanje, zaposlenje i životarenje u našoj zemlji. U čemu je onda problem? Zašto su žene jadne, napaćene i traže sažaljenje? Zašto stalno traže razumevanje, tetošenje i zaštitu?
Pa, same smo birale! Sve! I šta ćemo da budemo kad porastemo, i kako ćemo da se obučemo, i kako ćemo da se ponašamo i ophodimo prema drugima, i da li ćemo da vedrimo ili ćemo da mračimo i oblačimo! Sve smo same birale! I prijatelje, i neprijatelje, i muškarce, i ljubavnike, i muževe!
I sram ih bilo što smo ih birale. Sram bilo njih!
Jer neko ih je čarobnim prahom spustio u naše krevete i kuće. Decu ne znamo kako smo izrodile sa takvim kretenima. Totalna amnezija od predbračnog života do razvoda. Ne sećamo se kako smo mi tako pametne, lepe, krhke princeze zapale u ruke nekog nezainteresovanog maminog mezimca, nekog škrtog neotesanog drvoseče, ili u najgorem slučaju, patološki ljubomornog bolesnika. Jer eto, nismo mi birale, uočavale ljudske kvalitete i mane, i nismo ni za šta krive.
Oni su krivi! Muškarci su za sve krivi!
Šalim se, naravno. I razmišljam – nikad nisam imala posla sa kretenima. Sve neki normalni muškarci, dobri i kvalitetni ljudi. Kad ne gledamo u istom smeru, raziđemo se normalno i civilizovano. I kad bih htela da samo upoznam nekog kretena, ne bih znala gde da ga tražim. Isto tako i žene koje smatram pametnim i zrelim osobama, nikad nisu nijedan problem imale. Sve nešto normalne, i pored sebe normalne muškarce imaju.
Pa, da se malo zapitaju ove što samo na probleme nailaze, da nije problem možda u njima?!
Slični se pronalaze ako znaju ko su i šta traže. Ako ne znaju, bolje i da ne traže, jer tako ne prave problem samo sebi nego celom društvu. Gaje decu koja će imati slične probleme, ili trpeti fizičko nasilje. Ne može država da rešava sve porodične svađe i tuče. To se raščisti i pre nego što se zasnuje porodica. Treba samo malo zdravog razuma.
Ne branim muškarce, ali mnogo su nekako jednostavniji i konkretniji, i ne pričaju loše o nama ni deseti deo koliko mi o njima.
Da žene prestanu feministički da se busaju, da puste svog muškarca da iscepa drva, skuvaju mu kafu i pomognu mu da ih poslaže, ma i on bi bio zlatan i večeru nekad napravio. Tako to ide. Kod normalnih.
(Danijela Zukić)