Naša zadružna štala je veoma zanimljivo mesto za život. Kod nas nikad nije dosadno i uvek se nešto dešava.
O štali najviše vodi računa naš gazda kojeg obično dozivamo vičući „Aco Srbine“. To je jedan jako fini gospodin, koji doduše nikad nije uzeo u ruke vile da počisti štalu, ali nam zato obezbeđuje hranu. Seno nije baš nekog kvaliteta, ali može da se preživi. E, al’ nekako svake četvrte godine to budu gozbe za pamćenje.
Na svake četiri godine gazda menja štalske momke. Mi smo dosad uspeli, sa našom marvenom pameću, da shvatimo da on ustvari organizuje neku vrstu nadmetanja među štalskim momcima, pa koji se bolje pokažu, a on njih pusti da u štali vode računa o nama. Uglavnom se tu vrte isti tipovi, ali uvek se ubaci i po neko nov. Nama je tada super! Zato što ti štalski momci pokušavaju da gazda Aci dokažu kako su sposobni i vredni, pa stalno navraćaju kod nas u štalu, donose nam najbolje seno i prostiru pod nas najmekšu slamu! Tih se dana mi onako malo i podgojimo, a i timare nas češće, pa nam se dlaka sija kao pred neki sajam poljoprivrede.
Glavnog štalskog momka, ipak bira gazda Aca, kada se to njihovo takmičenje završi. Već neko vreme je to neka Ana, koja želi da je smatramo momkom bez obzira na to što je devojka. Od nje se nismo baš ovajdili. Stalno nam uvaljuje neko buđavo seno, i stalno nagovara gazdu da štalu proda.
Osim toga, Ana nam stalno govori kako smo mi štala za primer, kako smo mnogo napredniji u odnosu na ostale štale u okruženju i kako treba da se ponosimo našim uspesima. Najzad, dotična stalno ponavlja:
„Naša štala jeste mala, ali zato ima velike potencijale na svim poljima.“
A opet, malo, malo, pa nam dovede neke bogate gazde iz naprednijih štala i pred njima kuka i cvili da nas pomognu i da nam pošalju kvalitetnu slamu i seno. I oni nam uvek pošalju pomoć, samo ona retko dođe do nas. Ali mi znamo da je došla po tome što posle toga uvek neko iz štale ode u jednu savremenu i super-modernu štalu u Holandiji na seminar ili tako nešto.
U poslednje vreme primetili smo da gazda Aca hoće pošto-poto da našu malu štalu udruži sa jednom velikom štalom. Mnogima se kod nas to uopšte ne sviđa!
Kažu da je njihovo seno bljutavo i bez ukusa. I oni iz te velike, moderne štale nešto baš i neće da nas prime, pa stalno izmišljaju neke uslove: te ne možete đubre da izbacujete kako vi hoćete, morate to po našim propisima, te ne može slama da bude te nijanse žute boje, pa morate kravama da fazonirate repove, a konjima da potkrešete grive, prasići ne smeju da imaju krive repove, kokoške da nose isključivo bela jaja i da budu organska i tako dalje i tome slično, pa u nedogled.
Čuli smo i da je gazdi uskoro rođendan, pa smo se dogovorili da mu priredimo iznenađenje i poklon. Rešili smo da mu kupimo tamne naočari i beli štap i da ga od sada ne zovemo gazda Aca, nego Vođa. Kad nas već vodi, nek’ čovek bude dostojno i opremljen!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Kitanović Vasić)