Odgovorno vam tvrdim ovim slepim očima da više nikada neće biti takvog strašnog rata između Muslimana, Bosanaca i pravoslavnih Srba jer sam ja to krvavo kolo prekinuo ‘92. godine.
Ovako priča za “Blic” prota Milorad Golijan (63) koji je tada proteran iz mesta Vlasenice nakon što je spasao dvojicu imama.
Odrastao je u mestu Žeravice u opštini Han Pijesak, BiH. Još kao dečak voleo je knjigu i školu.
– Voleo sam knjigu. Nije mi bilo teško da idem peške i po 12 kilometara u školu. Uvek sam bio na strani mita. Vaspitan sam na epskoj poeziji. Voleo sam Marka Miljanova koji je govorio da je junaštvo da čovek brani sebe od drugoga, a čojstvo da brani druge od sebe. U trenutku kad je izbio rat želeo sam u svemu tome što je bilo ružno da pokažem da čojstvo nije propalo do kraja, da kažem ljudima da štite svoje komšije – priča prota Golijan.
Kao pravoslavni sveštenik ‘92. u vreme rata bio je na službi u Vlasenici.
– Posle odlaska jedinica JNA, SDS kao vodeća stranka preuzela je vlast, a onda je počelo da se dešava sve što se dešavalo. Ja sam se sa svih tih događaja sklanjao jer su me učili da nikada ne vređam drugu veru. Puštanje srpskih pesama na ulici u jednoj multietničkoj sredini me je vređalo pa sam se držao ili kuće ili crkve.
– Prvi put sam oplakao knjigu kad sam je uzeo u ruke nakon što sam oslepeo. Sanjam da čitam Dostojevskog. Četiri svoja romana nikada nisam video, a diktirao sam ih u pero supruge Milice. “Pas na putu” je prvi roman napisan u slepoći – kaže Golijan.
Jedne noći primio je poziv dvojice imama.
– Noć pre nego da me pozovu sanjao sam san u kome se nalazim u džamijskom holu i neko u taj hol baca bombu. Dočekujem bombu rukom i bacam je nazad i ona eksplodira napolju. Sutradan su me zvale efendije da im pomognem. Rekli su mi da su skriveni u podrumima džamije. Umirio sam ih, rekao im da se okupaju, obuku i da izađu napolje. U mantiji sam otišao po njih i odveo ih u opštinu misleći da, kao srpski sveštenik, imam autoritet na toj srpskoj vlasti – priseća se Golijan.
Tada nastaje prava drama.
– Rigidno su nas dočekali. Sećam se da me je predsednik opštine pitao: “Što ti štitiš ove efendije”? Ubrzo smo izašli napolje, naišla su policijska kola, odvela ih u stanicu. Upalio sam „jugo“, ušao kod načelnika i rekao: “Šta uradite sa ovim ljudima, uradite i sa mnom”.
Uspeo je da nabavi propusnice za imame.
– Oni su bili na mojoj duši, na mom obrazu, a moja glava nije važnija od mog obraza. Jedan je pušten da se vrati u svoje selo, drugog sam odvezao za Kladanj. Kada sam se vratio doživljavao sam svakodnevno šikaniranje. Ljudi su okretali glavu od mene na ulici, javno me osuđivali, pljuvali, nazivali izdajnikom. Šira porodica me je osuđivala, a i dan-danas padne poneka osuda, ali ne kajem se iz razloga što biti čovek i sačuvati obraz važnije je nego sačuvati život.
– U zapisima Rodoljuba Čolakovića iz Oslobodilačkog rata, može se pročitati šta se dešavalo u Vlasenici u toku Drugog svetskog rata. Nemačke jedinice su kao okupatori držale red, a po njihovom povlačenju ustaše počeše da preuzimaju. Najviđenije Srbe, trgovce, seljake, među njima mog kolegu, sveštenika Dušana Bobara, odveli su u šumu Rašja gajda. Sve su ih likvidirali, a Dušana Bobara prikovali su kroz čelo ekserom za bukvu. To je bilo ‘41. ili ‘42. Ako se tada nijedan efendija nije setio ili nije smeo, ne osuđujem ljude, da zaštiti svoga kolegu protu Bobara, nakon 50 godina ja sam zaštitio dvojicu efendija. Mene zato ne osuđuje moj bog Hristos, a to ako sam sudbinu polomio i historiju zaustavio, to mi može biti samo na ponos. Ovo prvi put sada pričam, i neka me pljuju – ništa novo, jer uprkos svim bitangama sveta, rata tamo više biti neće – kategoričan je prota Golijan.
Nakon ovog događaja tadašnji vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda doneo mu je dekret da za 24 sata napusti Vlasenicu. U selo Noćaj, pokraj Sremske Mitrovice, dolazi ‘92. godine.
– Kad je u pitanju vera, ja ne mogu reći za sebe da imam veru i da verujem. Imam život koji je metafizički, pod uticajem Dostojevskog, Berđajeva, Karla Gustava Junga, Adlera, Platona, Heraklita… Vladika mi je pokazivao anonimna pisma mojih kolega koji su imali pritužbe jer nisam imao nikakve cene i tarife. Kao kap po kap to je tuklo po mojoj duši dok zbog visokog šećera i očnog pritiska nisam oslepeo pre pet godina. Moj crkvenjak jednom prilikom je rekao: “Oslepeo je da vas više ne gleda kakvi ste”.
Nakon dolaska u Noćaj, uz pomoć meštana obnovio je malu crkvu u selu u kojoj je, do penzionisanja, radio kao pravoslavni sveštenik. Ima dve kćeri, sina sveštenika i petoro unučadi, od kojih dvoje nikada neće videti.
BlicOnLinE