Na Hrvatskoj Vikipediji možete pročitati nekoliko šturih rečenica o, kako kažu, „najvažnijem srpskom slikaru 20. stoleća“ koji je, prema Hrvatskoj enciklopediji na internetu „pretežno delovao u Hrvatskoj“, ali nigde ne piše kako je njegov život okončan i kako su „delovale“ ustaše
Davnog 22. januara 1896. rođen je jedan od najvećih srpskih slikara svih vremena. Ovo je osvrt na njegov život, sina jedinca iz imućne srpske porodice, ali i osvrt na njegov tragičan odlazak sa ovog sveta.
Tokom Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske 1941, a ćirilica postaje zabranjeno pismo, kao i zvuk zvona sa srpskih crkava. U znak protesta Sava Šumanović prestaje da potpisuje svoje slike, već samo označava godinu njihovog nastanka. Ćirilica je bila i ostala važan simbol srpskog nacionalnog identiteta i ona je „krasila“ Savine slike.
U jednoj od mnogih ustaških akcija, na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine uhapšen je i sa velikom grupom Šiđana prvo mučen, a potom i streljan u Sremskoj Mitrovici, najverovatnije 30 avgusta. Ovaj datum se uzima kao dan smrti slavnog slikara. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici – on je i danas slikar bez groba i bez spomenika.
U 46. godini života, rafali iz ustaškog oružja, stavili su tačku na njegov stvaralački rad. Samo tri godine ranije, kritičari i umetnici su se složili da ga (tek) čekaju slava i mnogi uspesi. Naime, krajem septembra 1939. na Novom univerzitetu u Beogradu imao je veliku samostalnu izložbu na kojoj je izložio 410 slika. Sve slike je sam opremio i napravio katalog. Sam je osmislio i postavio izložbu koju do tada, u tom obimu, u Beogradu niko nije napravio.
Zadovoljan uspehom, vratio se u Šid i nastavio da radi sa velikim poletom, uprkos ratu koji je zahvatio Evropu. Slikao je aktove po skicama koje je doneo iz Pariza, ali i pejzaže iz svoje neposredne okoline. Kada mu je otac Milutin preminuo 1937. godine Sava je preuzeo vođenje porodičnog imanja. Prema sačuvanoj dokumentaciji, uočava se da je i tom poslu pristupio krajnje ozbiljno.
Učio je engleski jezik, pohađao časove igranja, posetio izložbu francuskog slikarstva devetnaestog veka koja je gostovala u Narodnom muzeju u Beogradu, neprekidno slikao i pripremao se za velike buduće izložbe. Interesovanje za umetnost pokazao je već u gimnaziji u Zemunu, boje i četke su ga potpuno očarale, pa se nakon mature, vratio kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv.
U Zagrebu je upisao Višu školu za umjetnost i obrt 1914, a u svedočanstvu o završenom školovanju zabeležene su mu samo najbolje ocene. Redovno je učestvovao na školskim izložbama i družio se sa kolegama. Pored toga radio je i kao scenograf u Narodnom kazalištu i priređivao samostalne izložbe. Uz očevu podršku uputio se prvi put u Pariz gde pohađa kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota.
U leto 1921. vratio se u Zagreb. U oktobru iste godine u Umjetničkom paviljonu priređuje izložbu slika koje su nastale u novom stilu, pod uticajem učitelja Lota. Konzervativna kritika i publika u Zagrebu nije imala razumevanja za njegove nove radove. Sledeće četiri godine Sava je proveo u Zagrebu, neumorno pokušavajući da izmeni konzervativne i provincijalne stavove lokalnih umetničkih krugova. Ali bez uspeha…
Ponovni odlazak u Pariz omogućila mu je prodaja dvadeset slika advokatu Doriću 1925, one se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.
Na Hrvatskoj Vikipediji možete pročitati nekoliko šturih rečenica o kako kažu „najvažnijem srpskom slikaru 20. stoleća“, a u Hrvatskoj enciklopediji na internetu piše da je Sava „delovao pretežno u Hrvatskoj“, ali nigde ne piše kako je njegov život okončan i kako su „delovale“ ustaše. Ne pišu kako su mladići u crnom došli da ga vode, zajedno sa dvojicom „viših agenata“ koji su dobro znali da je Pariz pokoren i da nema ko da „moli za život slikara“, i da je u Zagrebu odlučeno da „sve što je srpsko mora pod nož“.
Tog kobnog jutra Sava ih je samo zamolio da ga malo sačekaju, da se lepo obuče i obrije, potom je poljubio majku Persidu u ruku, a na štafelaju je ostala da se suši slika iz Savinog novog ciklusa „Beračice iz Šida“. Povodom brutalnog ubistva srpskog umetnika, ni u 21. veku se nisu oglasile kolege iz brojnih umetničkih udruženja Hrvatske. Nisu mu odale počast, niti su rekle da su „ustaše najveća sramota Hrvata“, niti pokrenuli inicijativu da se bar jedna ulica u Vinkovcima nazove po njemu. Ali, začuđujuće ćute i umetnici iz Pariza, tog grada svetlosti.
Sava je rođen u Vinkovcima, u Austrougarskoj, u dobrostojećoj građanskoj porodici. Otac Milutin bio je šumarski inženjer, upravnik šumarije u Vinkovcima, dok je majka Persida, rođena Tubić, završila ženski licej u Pečuju i Beču. Roditelji su mu bili iz Šida, gde su se vratili 1900, kada je Sava imao samo četiri godine.
„Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju mog sina, da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju“ – rekla je 1952. njegova majka Persida Šumanović koja je doživela duboku starost. Zahvaljujući njenoj upornosti, deset godina nakon Savine mučeničke smrti, poklonila je gradu Šidu legat neprocenjive umetničke i materijalne vrednosti.
Umetnički fond Galerije u Šidu ima 417 dela. Najveći broj slika je nastao upravo tu, tokom poslednje decenije života. Manji deo zbirke čine slike koje je umetnik doneo iz Pariza. U neposrednoj blizini Galerije, u ulici koja danas nosi njegovo ime, nalazi se Spomen kuća Save Šumanovića. Porodična kuća je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a od 1982. otvorena je za posetioce. U ovoj kući slikar je proveo detinjstvo, kao i poslednje godine života. U njoj je sačuvan porodični nameštaj i atelje u kome je stvarao remek dela.
Iz te kuće, ustaše su ga odvele i streljale, zajedno sa 150 viđenijih Srba, pa je Savina kuća još jedno mesto srpskog hodočašća o kojem treba učiti, pričati generacijama koje dolaze, kako se istina nikada ne bi zaboravila. Jer njegov kraj beše poput kraja pravih hristovih mučenika.
Da ustaša nije bilo, po završetku rata, Sava bi ponovo otišao u Pariz i postao slavan – krunisani princ slikarskog Pariza. Ponovo bi se viđao sa Pikasom… Možda bi kupio salonski stan u centru Beograda, a njegov fijaker bi ga još dugo, dugo, vozio kroz centar Šida i na izlete na Frušku goru. Znatiželjni meštani bi gledali kako u njivu umesto motike, nosi štafelaj, uvek u belom radnom odelu. Govorili bi kako je „njihov Sava“ lepo vaspitan i kako se na ulici uvek ljubazno svima javlja. Umro bi u poznim godinama u svom ateljeu, obučen po poslednjoj modi, a svoje slike bi „do poslednjeg daha“ potpisivao isključivo ćirilicom.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Bulatović)
