Postoje ljudi koji veruju da su uvek u pravu, te da je njihov način razmišljanja jedini ispravan. Oni isključuju mogućnost bilo kakvog mišljenja koje se razlikuje od njihovog i u svakom nepodudaranju prepoznaju greške tih drugih ljudi.
Ono što je za njih veoma važno je i to da im svi ljudi iz neposrednog okruženja otvoreno priznaju nepogrešivost i tačnu procenu u gotovo svakoj situaciji. Ova potreba za nepogrešivošću može biti motivisana nesigurnošću pojedinca i željom da stvari u svom životu drži pod kontrolom, te da se u očima drugih prikaže kao snažna osoba čvrstog stava i nepokolebljivih životnih principa.
Postavljanjem ovakvih ciljeva u čijem ostvarivanju je potrebno biti na konstantnom oprezu stozahteva veliku količinu životne energije i vremenom dovodi do velike opterećnenosti pojedinca jer posao stalnog dokazivanja “vlastite ispravnosti” može biti veoma iscrpljujuć ne samo za onoga ko se bori da dokaže kako je uvek u pravu, već i za sve ljude koji na bilo koji način imaju kontakt sa njim.
Ovakav životni stav zahvata sve oblasti života pojedinca od porodičnih, poslovnih do prijateljskih, pa održavanje ovakvih medjuljudskih odnosa može postati veoma teško jer ukoliko jedna strana ima stalnu potrebu da iz svake razmene izadje kao pobednik, sve interakcije sa njom vremenom postaju odmeravanje snaga u kojoj svaka strana drži do svoje ispravnosti, te tako konverzacija postaje izvorište konflikta koji teško da može imati povoljno i konstruktivno rešenje što ozbiljno može ugroziti čak i pitanje opstanka samog odnosa. Pored ovakvog otvorenog konflikta u kome je prepoznatljivo odmeravanje snaga, postoji i mogućnost da će jednaod strana “prećutno” napustiti odnos i otpisati onu drugu osobu pravdajući ovakvu odluku nepodobnošću ili “težinom” tog drugog.
U ovakvoj situaciji za onoga ko ima potrebu za “biti uvek u pravu” ta druga strana je nedovoljno vredna jer ne deli njegovo mišljenje, a samim tim ne može biti ni podobna za adekvatno i ispravno promišljanje, dok za onu drugu stranu “bacanje” prevelikog truda i energije postaje bespotreban posao koji ne donosi nikakav benefit i zadovoljstvo, te procenjuje da je takav odnos “najbezbolnije” prosto napustiti.
Ono što je možda ključno u ovakvim situacijama nije pitanje pobednika, već sposobnost da odnose sa drugima razvijamo i nadogradjujemo kako bi oni prijali svim njenim direktnim učesnicima. Kroz ovakve odnose uvek ostaje mogućnost ličnog rasta i napretka jer samo i podela iskustva ili razmatranje drugačijeg ugla gledanja na stvari u velikoj meri može obogatiti svačiji pogled na svet, te tako povećati ličnu adaptiranost svim neplaniranim životnim okolnostima.
Svakako je važno imati na umu da mogućnost apsolutne nepogrešivosti ne postoji i da postoje situacije u kojima su drugi ljudi ispravnijeg stava i mišljenja. Činjenica da nismo uvek u pravu ne može govoriti mnogo o našoj ličnoj vrednosti ili sposobnosti rasudjivanja jer kada neki put i pogrešimo ili pogrešno prosudimo, radi se o trenutnoj lošoj proceni koja je više možda odraz našeg trenutnog stanja, a mnogo manje odraz naše lične vrednosti.
Kada te lične pogreške odvojimo od vlastite vrednosti, veća je verovatnoća da ćemo steći širinu pogleda na stvari, sačuvati mnoge sebi važne odnose i promeniti pogled kako na sebe, tako i na druge ljude.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
