„Ovo je Šid, a ovo je Berkasovo”, dočekuju nas vredni ljudi na samoj „granici” između dva mesta koja su se vremenom naslonila jedno na drugo.
Kako put vodi dalje od centra grada, a bliže centru sela, sve je jasnija razlika u ambijentu, atmosferi, životu onoga i onih koji vas okružuju. Još jedan radni dan u malom vojvođanskom mestu dočekalo nas je u miru, što nas je navelo da zavirimo gde se sve moglo virnuti i videti šta sve stare kućice i zidine kriju i čuvaju. A tek što je naziv misterija…
– Kako je selo dobilo ime, u suštini, niko ne zna – kažu meštani – Ovo mesto je počelo da se spominje još u 15. veku kao Berkus. Kažu da potiče od mađarske reči „berkus” koja znači „stablo loze” jer su ovde rasprostranjeni vinogradi.
Prvi domaćin u selu, onaj koji živi u kući koja se nalazi tik uz kuću susednog mesta, je Milenko Stević, rođen u Berkasovu pre nešto više od 50 godina.
Po njemu, selo je dobilo ime po jednom čoveku koji se prezivao Berkas i formirao selo tri-četiri kilometara dalje od sadašnjeg.
– Tako su nas učili u školi da je to bilo Berkasovo selo – pojašnjava – To je bilo još u 14. veku, a u 15. veku selo se premešta ovde gde se pravila vojna karaula, kao stražarnica, a teritorija je pripadala despotu Jovanu Brankoviću. Onda se pored te vojne karaule razvijalo selo, a danas je ostalo samo brdo. Kula je nestala u 19. veku za vreme Marije Terezije i od tog materijala je sagrađena crkva u Moroviću.
Bilo kako bilo, Berkasovo se i dan-danas menja, tačnije, postaje manje, budući da se od poslednjeg popisa stanovništva odselilo oko 300 ljudi, što znači da ih trenutno u selu živi nešto manje od hiljadu. Kad odlaze, najčešće se zapute ka Nemačkoj, Austriji, Slovačkoj i Češkoj, dok i Mađarska postaje sve atraktivnija destinacija za rad i život. Među njima je najviše Srba, potom Roma i Rusina, a u proteklih nekoliko godina domaćini su i migrantskim porodicama. Sve u svemu, svi koji ostaju, dobro se slažu i nemaju nikakvih problema. Bar tako kažu.
– Recimo, u selu imamo samo jednu kafanu, odnosno restoran, na samom ulasku u selo – pričaju meštani, što nama deluje kao jedan od razloga zašto ne dolazi do prepirki međ meštanima. – Slabo narod ide po kafanama, svi imaju svoje domaće proizvode.
A kad ne degustiraju vinske i rakijske napitke, bave se stočarstvom i poljoprivredom. Ima i onih koji putuju u Šid, gde rade po fabrikama, ali rad u ataru je ono što je karakteristično za Berkasovčane.
– U celoj oštini je problem nezaposlenost, a ne samo u Šidu – navode u mesnoj zajednici – Polako nam se otvaraju fabrike i narod se zapošljava. Nije ovde loše, živi se. Ko hoće da radi, može i da zaradi.
Uvek ima nekih problema i trenutno im je najveći pitanje kanalizacije.
– Imamo projekat koji je star više od 20 godina – kažu nadležni u Mesnoj zajednici – Mi jesmo krenuli u izgradnju kanalizacione mreže, prikačili smo se na Šid, logično. Ali, taj projekat je zastareo i dat je na prepravljanje. Sad dolazi do raznih promena, finansijskih i izvođačkih. Stručnjaci su došli do računice da mrežu možemo dovršiti jeftinije nego što je proračun po starom projketu. Konkurisaćemo za novac kod Pokrajine, uz učešće opštine i mesne zajednice. Novac koji je prošle godine bio planiran za našu kanalizacionu mrežu usmeren je ka vodovodu, što je bio prioritet.
Možda nemaju odgovarajuće cevi za fekalije, ali im je, zato, voda za piće ispravna. S druge strane, sve ono što čini da neko selo diše i živi u vreme dokolice – propada.
– Imali smo stonoteniski klub, ali se ugasio pre četiri godine – navode – Nadamo se da ćemo uspeti opet da ga aktiviramo ako bude dovoljno interesovanje i ako nađemo trenera. Imamo fudbalski klub koji se gasio, ali sad funkcioniše i nismo baš u poslednjoj ligi.
A kad vidite teren, koji, ako se ne varamo, malo naginje na jednu stranu i istačkan je krtičnjacima kô minama, onda je pravi uspeh biti bolji od najgorih. Svakako, i tu postoje planovi za sređivanje, pre svega za izgradnju tribina i rekonstrukciju kućica za učesnike.
Ipak, vrlo lepa stvar koju neguju je iznajmljivanje sale i kuhinje u Domu kulture za bilo kakve događaje – od krštenja, rođendana pa do daća – i sve to besplatno. Jedini zadatak koji slavljenici, ili oni u žalosti, imaju jeste da na kraju ostave sve prostorije onako kako su ih zatekli.
– U selu organizujemo manifestaciju „Sremska vinijada” – saznajemo – Nemamo u selu neke velike proizvođače ni podrume, pa ih zato ovde skupljamo. Dolaze nam i gosti iz Hrvatske, Bosne, Slovenije. Mislim da im je motiv da se predstave, uporede šta imaju, šta nemaju.
Deca su najiskrenija, pa čak i kad ne mogu da pronađu reči kojima bi vas u to uverili.
– Kad nemamo časove, budemo na školskom igralištu pa se igramo – pričaju nam u glas, držeći stalno dva prsta u vazduhu jer uvek imaju nešto da kažu – Nikad nam nije dosadno u selu, nama i kad je dosadno, nađemo rešenje. Pravimo svašta, gradimo ili popravljamo, vozimo traktor.
(Lea Radlovački/ foto: S. Šušnjević)
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
