Cene zakupa stanova poslednjih godina rastu brže od ostalih cena. Ono što je nekada bila pristojna mesečna kirija danas izgleda kao rata za solidan kredit, a stanari se sve češće osećaju ne kao zakupci, već kao nečiji nevoljni finansijeri. Utisak je da se na tržištu nekretnina stvorila atmosfera u kojoj pojedini stanodavci veruju da su podstanari dužni da im – bukvalno – otplaćuju stambene kredite.
Logika je jednostavna, ali prilično problematična: kupio sam stan na kredit, rata mi je 450 evra, pa ću kiriju postaviti na 500. Ako već neko živi u „mom“ stanu, red je da ga on i isplati. Ta računica možda ima smisla u ličnoj kalkulaciji vlasnika, ali nema mnogo veze sa realnošću tržišta, niti sa elementarnim osećajem pravičnosti.
Stan je investicija, a svaka investicija nosi rizik. Međutim, čini se da se kod nas rizik sve češće pokušava prebaciti isključivo na leđa podstanara. Kao da je sasvim normalno da mladi par, student ili porodica plaćaju tuđu odluku da se zaduži na 20 ili 30 godina. Pri tome, neretko se radi o stanovima koji su daleko od luksuza: stara stolarija, pohabani nameštaj, neokrečeni zidovi – ali zato „cena prati tržište“.
A šta je zapravo to famozno tržište? U velikoj meri psihologija gomile. Dovoljno je da nekoliko stanodavaca podigne cenu, pa ostali slede primer, uvereni da je svaka cifra opravdana jer „uvek ima ko će platiti“. I zaista, često ima – jer ljudi moraju negde da žive. To, međutim, ne znači da je svaka tražena suma realna ili moralno utemeljena.
Poseban problem je odnos prema stanarima. Sve češće se podrazumeva da podstanar treba da bude zahvalan što uopšte ima krov nad glavom. Ugovori su retkost, depoziti se ponekad pretvaraju u neformalnu kaznu, a svaka primedba na uslove života doživljava se kao drskost. Kao da je plaćanje 400, 500 ili 600 evra mesečno privilegija, a ne ozbiljan finansijski teret.
U mnogim evropskim zemljama zakup je uređen sistemski: postoje jasna pravila, ograničenja rasta kirija, prava i obaveze obe strane. Kod nas je sve prepušteno improvizaciji i dobroj volji – koje često nema. Podstanari su nezaštićeni, a tržište divlje. Naravno, nisu svi stanodavci isti. Ima korektnih ljudi koji cene dugoročnog zakupca, održavaju stan i imaju razumevanja. Ali sve glasniji su oni drugi – koji u podstanarima vide isključivo hodajuće rate kredita.
Dok se ne uspostavi ozbiljniji sistem kontrole i zaštite, ostaje gorak utisak da je iznajmljivanje stana postalo neka vrsta modernog feudalizma: vlasnik diktira uslove, a stanar plaća, ćuti i nada se da sledećeg meseca kirija neće porasti. Jer, u zemlji u kojoj su plate takve kakve jesu, normalno bi bilo da se stanovi prilagođavaju ljudima. A ne ljudi – tuđim kreditima.
