Predhodnih dana, nizom manifestacija, obeleženo je oslobođenje Sremske Mitrovice od nemačkih okupatora i hrvatskih ustaša. Tim povodom, preostali partizanski borci i njihovi potomci, položili su vence na spomenike poginulima u oslobodilačkoj borbi.
Nažalost, obračun članova boračkih organizacija kao da se i danas, gotovo osam decenija od kraja rata, nastavlja ne samo sa ideološkim neprijateljima već i sa borcima partizanskih jedinica koji nisu ostali u istoj ideološkoj ravni sa njima i ljubav prema najvećem sinu naših naroda i narodnosti podredili su ljubavi prema Rusiji, što posle rata i nije baš bilo preporučljivo.
To je na svojoj koži najbolje osetio komandant sremskih partizana Slavko Stanković – Lipić iz Jamene, koji je tokom rata predstavljao simbol antifašističke borbe na ovim prostorima, a posle rata, zbog ljubavi prema Rusiji, završio na Golom otoku. Ovaj tekst je upravo pisan u nameri da se otrgne od zaborava život i sećanje na legendarnog partizanskog komandanta, kad to već nisu učinile boračke organizacije u našem gradu, verovatno mu još ne opraštajući što nije ostao na istoj liniji sa njihovim “maršalom”.
Elem, o Lipiću su podaci dosta šturi, jer se komunistička vlast trudila da ga preda zaboravu. Šidski hroničar P. Vejnović o njemu piše:
“Mlad i pust, Lipić je na samom početku rata krenuo u bitku iz koje će izaći kao jedan od najbriljantnijih partizanskih komandanata u toku NOB-a. Njegova Jamena uostalom kao i većina mesta u Sremu doživeće tokom rata strahovita razaranja i tragediju ali on neće posustajati, naprotiv, sa još većim žarom i hrabrošću hvataće se ukoštac sa zlom koje je zahvatilo celu planetu. Zahvaljujući njemu i njegovim saborcima Bosutske šume ostaće neosvojiva tvrđava za sve vojske koje su prolazile njima.
Znao je i umeo Lipić, sa svojom Bosutskom četom ojačanom delovima Fruškogorskog partizanskog odreda i Šeste istočno-bosanske brigade, da zaustavi kompletan nemački bataljon i da ga potuče do nogu. To je mogao samo čovek i vojskovođa koji je poznavao dušu ovog naroda i njegovih boraca za slobodu. I zato je i u vremenima kada je bio kažnjen i odbačen od tadašnje vlasti uživao ogroman autoritet i poštovanje u narodu ovog kraja ali i šire.”
Nakon rata, kažu poznavaoci, postavljaju ga za direktora Cementare u Beočinu, ali je dovodi skoro do bankrotstva jer je narodu delio cement po sistemu “plati kad budeš imao”, a svi su bili u žurbi da obnove razorene kuće pre zime. Partija ga vrlo brzo smenjuje.
Zna se da je u jesen 1948. godine demobilisan na sopstveni zahtev, bio je tada komandat puka u činu majora. Umesto zasluženih priznanja i zahvalnosti, Lipić će ubrzo, zbog velike ljubavi prema Rusiji, završiti na Golom otoku.
U svome pismu Opštinski odbor SUBNOR–a Šid iz 1973 godine navodi: „Uvidom u njegov dosije kod organa DB u Srem. Mitrovici, kao i iz izveštaja koji se nalazi u dosijeu – Slavko Lipić nije pripadao Informbirou“.
Takođe, u istom pismu se navodi, kako u jednom od izveštaja stoji da je Lipić „stalno reagovao, često bez veze, a najviše na organe bezbednosti, koji su ga uhapsili bez ikakve osnovice i bez ikakvog rešenja o hapšenju ili sudske presude.”
U pismu Šidskog SUBNOR–a se zaključuje „da je on poslan na Goli otok da bi se uklonio iz sredine u kojoj je živeo, na osnovu nečijeg prohteva, a napred smo naveli o čijem se predlogu radi i da je na osnovu tog predloga tamo ostao 24 meseca“.
Nadalje se kaže: „Očigledno je da je nekome smetao njegov temperament, sa kojim je on reagovao na neke pojave koje su pravili pojedini drugovi kao greške. Također je nekome smetao i njegov autoritet kao borca i rukovodioca, a koji je on uživao i zapadnom Sremu, naročito kod boraca. To je smetalo nekim ljudima koji su hteli da ga uklone“.
Golgota Slavka Lipića za vreme Informbiroa ostala je ovekovečena u romanima poznatog srpskog pisca i ratnog druga Lipićevog, Antonija Isakovića. U romanima Tren 1 i Tren 2, Lipićevo stradanje kao i ostalih zatvorenika u golootočkom kazamatu, poslužiće Isakoviću da napiše možda najbolje književno delo o jednom vremenu i ljudima koji su preživeli najveće torture i poniženja i to upravo od svojih dojučerašnjih ratnih drugova. Zato će Lipić godinama kasnije sa mnogo gneva i razočarenja govoriti: „Da sam znao da će me posle rata sačekati Goli otok i da ću preživeti sve te muke i nedaće davno bih ostavio svoje kosti na Majevici ili u Bosutskim šumama gde počivaju mnogi moji saborci.“
Kolika je bila Lipićeva ljubav prema Rusiji ali i njegova plahovitost i odvažnost, najbolje govori njegov odlazak u partizane. U trenucima kada je usledila kapitulacija države i vojske i u vreme kada će fašističko-ustaška neman početi da vlada ovim prostorima, legendarnog partizanskog borca će do obala Save i istočne Bosne ispratiti tamburaši uz zvuke pesme Volga, Volga ruska reko…
Još tada je znao da će se kad tad vratiti u svoju Jamenu i da će stati na čelo oslobodilačke vojske i da će uspeti u velikoj meri da spase narod ovog kraja od još većeg pogroma i tragedije.
Umesto da mu na grudima blista orden narodnog heroja koji je zaslužio više od svih, u njima će sve do njegove smrti stanovati neizmerna tuga i razočarenje. Nekoliko decenija kasnije uslediće neka vrsta tihe rehabilitacije Slavka Stankovića-Lipića ali to za njega nije više značilo ništa. Tek će se na njegovom poslednjem ispraćaju, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, videti koliko je ovaj ratnik uživao poštovanja i ugleda kod svog naroda.
Uz najviše državne i vojne počasti i uz prisustvo velikog broja svojih saboraca i naroda ovog kraja ispraćen je na večni počinak. Od tada pa do danas retke će biti prilike da se kaže bar po koja reč o ratniku koji je obeležio jedno vreme.
Ovaj članak je pokušaj da se iz zaborava izvuče sećanje na ovog čoveka i otrgnu one vrednosti koje, po svim parametrima življenja, ostaju neprolazne.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Milan Milivojević)