Priča o Japanki koja je organizovala simbolično venčanje sa virtuelnim partnerom nastalim uz pomoć veštačke inteligencije pojavila se u vestima kao kuriozitet. Međutim, ona ne govori o neobičnom izboru jedne osobe, već o procesu koji se odvija tiho i postepeno, ispod površine savremenog života. Takvi izbori ne nastaju iz puke radoznalosti, već iz umora – iz dugotrajnog osećaja da su odnosi postali preteški, a bliskost previše rizična.
Na psihološkom nivou, ovde nije reč o ljubavi, već o potrebi za stabilnošću i predvidivošću. Virtuelni partner ne iznenađuje, ne protivreči i ne odlazi. Ne zahteva prilagođavanje niti suočavanje sa sopstvenim slabostima. Za osobu koja je prošla kroz emocionalna razočaranja, to može da liči na mir. Ali taj mir ne dolazi iz sigurnosti, već iz izbegavanja. Kada se odnosi svedu na ono što ne boli, oni prestaju da imaju dubinu.
Čovek se u odnosima ne gradi kroz stalno slaganje, već kroz razliku. Upravo tamo gde postoji napetost, gde postoji drugi koji nije produžetak naših potreba, razvija se sposobnost da se ostane prisutan i kada nije lako. Kada se ta dimenzija ukloni, ličnost ne postaje snažnija, već osetljivija. Svaki stvarni odnos tada počinje da deluje kao preveliki napor.
Na dubljem, gotovo neprimetnom nivou, problem postaje još ozbiljniji. Odnos sa drugim čovekom uvek je susret sa nečim što nije pod našom kontrolom – sa tuđom voljom, granicama i unutrašnjim svetom. Taj susret često nije prijatan, ali je smislen. U njemu se uči strpljenje, prihvatanje i odgovornost. U odnosu sa virtuelnim partnerom tog susreta nema. Postoji komunikacija, ali nema stvarne razmene. Čovek ostaje zatvoren u krugu sopstvenih očekivanja.
U tom kontekstu, simbolično venčanje dobija posebnu težinu. Venčanje je, čak i izvan religijskog okvira, čin preuzimanja odgovornosti i prihvatanja neizvesnosti zajedničkog života. Kada se taj čin veže za nešto što nema sopstveni život, on gubi svoju suštinu. Ostaje forma bez sadržaja – gest koji se ne otvara prema drugom, već se vraća nazad onome ko ga čini.
Zdravstvene i socijalne posledice ovakvog povlačenja u virtuelne odnose retko su nagle i zato često ostaju nevidljive. One se pojavljuju postepeno: smanjuje se stvarni kontakt sa ljudima, telo postaje pasivnije, a um se navikava na prostor u kom nema napora. Stvarne situacije počinju da deluju preopterećujuće, dok se virtuelni svet doživljava kao jedino mesto mira. To, međutim, nije oporavak, već sužavanje životnog prostora.
Problem ovakvih izbora nije u trenutnom olakšanju koje donose, već u onome što dugoročno oduzimaju. Kada se čovek navikne na odnos koji ga ne izaziva i ne traži da izađe iz sebe, on polako gubi sposobnost da izdrži stvarnu bliskost. Umesto da se razvija kroz odnos, on se zatvara u prostor potpune kontrole. A život koji se stalno drži pod kontrolom vremenom prestaje da bude život i postaje navika.
Zoran Hardi
Cybersecurity Specialist │ AI Threat Analyst
B.Eng. in Information Technology
