Pesma koju je Mile Kekin, poznati muzičar i pevač grupe Hladno pivo, postavio na Ju tjub, i dalje ne gubi na aktuelnosti iako je od njenog pojavljivanje prošlo već pet godina.
Mračna soba, sitni sati, pesma kratka, ali stav ko kula. Jasan, čvrst i izgrađen. I dobi najgore moguće kritike. Zato što otpeva šta misli, bez straha od osude i zatvaranja vrata.
Došli smo na svet kao tabula rasa, pisali su po nama i slova i brojke, crtali, sekli, lepili. A, onda smo sami sve to počeli da radimo. Prekrojili smo se u ono što jesmo. Svako na svoj način. Neko sa inteligencijom, neko bez. Ali, svako sa samouzetim pravom da osuđuje i dira ono o čemu pojma nema.
Jasno je da je budalama dovoljan kabl i signal da pokažu svoju glupost u punom sjaju. A, toliko je mnogo nezaustavljivih boraca veštačke inteligencije, kupljene na jeftinim rasprodajama društvenih mreža i nasleđenog lošeg shvatanja patriotizma. Ne razlikuju se ništa od političkih botova, jedni rade za sendvič, drugi za prst gore. Još kad se udruže, dobijemo pravu društvenu pošast. Tako beznačajni postaju značajni. Tako počinje vladavina paklenih komentatora.
Kako je sam Mile jednom prilikom rekao „Sve smo već čuli, postali smo otporni i na dobre i na loše kritike. Jedino se na glupe kritike još nismo navikli”.
Kada su oni počeli da stvaraju, ja sam učila da hodam i govorim.A, kada sam počela da pravim sopstvene izbore, izabrala sam da slušam Hladno pivo. Nekako je sve imalo smisla. I petnaest godina kasnije, još više ima smisla. Možda zato što je izbor muzike jedan veliki deo naše ličnosti, proporcionalan onom koji čini tišina, rad, učenje i borba. Životnu filozofiju zasnivamo na tim stubovima.
I zato jedva čekam da Mile izbaci novu pesmu, da metaforično ili vrlo jasno kaže šta misli. Jedva čekam da Boris Malagurski snimi novi dokumentarac, da dobije mesto koje zaslužuje u našoj zemlji, ili da Vedrana Rudan napiše novi bezobrazno-provokativni, ali istinit tekst.
Čekam da pametni progovore, a budale napokon zaćute.
(Danijela Zukić)
