Da studiranje i majčinstvo nisu nemoguća misija, dokaz je i priča mlade Anite Kusalo, nastavnice srpskog jezika koja živi i radi u Šidu, a koja je sa nama podelila svoju inspirativnu priču o tome kako je izgledao njen put do diplome koji je bio protkan sa dve trudnoće:
-Posle uspešno završene prve godine fakulteta – pod uspešnom podrazumevam da sam položila sve ispite i bila na budžetu – „zamrznula“ sam dve godine zbog trudnoće i rođenja prvog deteta. Kada mi je sin napunio godinu dana razmišljala sam šta da radim i odluku da nastavim školovanje pomoglo je saznanje da mi nisu ukinuli nikakava prava: da sam i dalje na budžetu i da školovanje nastavljam bukvalno kao da prekida nije ni bilo. Mislila sam da vredi bar pokušati, pa kako bude.
Da bi majka malog deteta uspela da završi fakultet neophodne su joj podrška i pomoć najužih članova porodice. Ja sam tu pomoć imala od svojih roditelja i na tome sam im beskrajno zahvalna. Naravno, neophodna je i jaka volja, pošto je poduhvat izuzetno naporan.
Povratak na studije značio je da sam svaki dan vozila sat vremena do fakuteta, na predavanja koja su umela da traju i po ceo dan. Posle toga sam se vraćala kući, gde su me čekale roditeljske obaveze i nespavanje po celu noć. Sećam se da sam jednom kada su nam na predavanju pustili film – ja zaspala. Srećom, na kraju su svi počeli da tapšu pa sam se probudila, inače bih verovatno ostala u učionici dok me neko ne probudi.
Škola i učenje više nisu bili na prvom mestu. Učenje je ograničeno na prilike kad mi neko na sat-dva pričuva dete – pa šta uspem da uradim, to mi je to. Nekada sam učila i kad bi zaspao preko dana ili uveče, mada je to bilo vrlo teško jer bi danju spavao, čini mi se, svega minut, a uveče se budio ako ja nisam pored njega. Ako bih na fakultetu imala slobodnog vremena, koristila sam ga za učenje.
Roditelji su mi bili ogromna podrška. Nekad bi me vozili na fakultet da ne moram ja, pomagali su nas finansijski kad god je trebalo, bili su tu da pričuvaju dete kad, bolesno, nije išlo u vrtić. A bio je prilično bolešljiv. Često je bio prehlađen, a nekoliko puta smo ostali i u bolnici, no i to smo nekako pregurali. Ostajala sam s njim kod kuće kad god bi bio ozbiljnije bolestan, ali sam srećom imala dve divne koleginice koje su me obaveštavale o svemu što bih propustila.
Slabo sam komunicirala sa kolegama jer sam želela da maksimalno iskoristim svaki trenutak: da na predavanjima pažljivo pratim, a da, ako imam slobodnog vremena, učim. Za tri godine studiranja kao mama nisam naišla ni na jednu drugu studentkinju koja je imala decu, ali znala sam da ih ima.
Jednom me je jedna profesorka pitala zašto sam pauzirala dve godine sa studiranjem. Kad je čula da sam udata i imam dete, rekla mi je: „Pa ti onda treba da radiš, ne da studiraš.“ Posle toga više nisam govorila da imam dete jer nisam želela da me neko komentariše i ocenjuje. Ne znam da li sam u pravu, ali zaista osećam da ljudi imaju predrasude o majkama koje studiraju. Bili su često komentari poput „Eto i ti studiraš, a posao naći nećeš“ i „Ko zna šta ti tamo zapravo radiš“ – ili osuđujući pogledi uz neizrečeno: „Zbog čega ti ostavljaš dete?“
Meni je bilo vrlo teško što se razdvajam od sina, što odlazim daleko i nisam pri ruci ako mu nešto zatreba, ali verovala sam, i time se tešila, da radim nešto što će nam na duže staze pomoći: da imam bolji posao i da mogu više da budem sa njim.
Na studiranje sam gledala kao na posao. Otišla bih, vratila se i nastavila gde sam stala: kuvala, spremala i trudila se da što više vremena provedem sa detetom. Zato mislim moje studiranje nije uticalo na naš odnos, jer sam svakodnevno uspevala da mu se posvetim i bila uz njega kad mu najviše trebalo.
U četvrtoj godini sam ostala trudna s drugim detetom. Vožnje do fakulteta tada su podrazumevale česte pauze zbog jutarnje mučnine i povraćanja. Do letnjeg raspusta stomak mi se nije primećivao tako da niko nije ni znao da sam trudna. Dva su mi ispita ostala za kraj septembra, a termin mi je bio početkom oktobra. Poslednje ispite sam položila u roku, a profesori su stvarno bili korektni. Čak su mi delili komplimente da sam lepa trudnica i tu sam videla da ima i onih koji to što trudnica dolazi na fakultet ne smatraju nečim strašnim. Porodila sam se dva dana posle diplomiranja, sa 25 godina. Za mog drugog sina kažemo da je završio fakultet i pre nego što se rodio. On baš voli da priča, što i nije čudo s obzirom na to koliko sam knjiga sa njim pročitala.
Godinu dana kasnije, upisala sam master. Nisu me primili na budžet zbog one dve godine koje sam bila zamrznula, iako mi je rečeno da ne gubim nikakva prava i iako sam fakultet završila u roku bez ikakvog produžavanja.
Dobro je to što sam našla posao i radim već dve godine. Vrlo sam srećna što mi se trud isplatio i ostvarila želja da radim posao za koji sam se školovala. Pogotovo kad pomislim na to koliko smo se svi radi toga namučili.
Deca su mi sada već porasla, pa mogu s njima i da se dogovorim ako moram nešto da uradim. Prekinu me više puta uz „Mama, mama!„, ali opet uspevam. Sada pored fakulteta i dece imam i posao, a imaju i deca svoje obaveze oko kojih im treba moja pomoći. Dok se nisam navikla i organizovala, bila sam stalno umorna i iscrpljena, ali to je, valjda, uobičajeno za jednu mamu.
Na osnovu svog iskustva mogu da kažem da u Srbiji još postoje brojne predrasude o udatim ženama/majkama koje se školuju. A ni zakon ih ne podržava dovoljno.
Pritom, nije samo želja za boljim poslom razlog da se neko školuje. Žene treba da se školuju i zbog sebe ako to žele – da bi bile nezavisne, obrazovane i sretne. Da bi uspele, međutim, potrebna im je podrška pre svega bližnjih, ali i države. Poznati su mi mnogi slučajevi gde je žena imala volju da studira, ali ne i podršku. Žao mi je što je tako, što ja spadam u jednu od retkih kojoj su se sve „kockice poklopile“ i koja je imala „sreću“ da završi fakultet. To ne mora i ne treba da bude tako. Trebalo bi da svako ko ima želju može da se školuje.
S obzirom na to da sam već navikla na učenje pod pritiskom volela bih da upišem i doktorske studije. Zbog sebe. Ne bi mi bilo teško da se ponovo vratim učenju i školskim obavezama, no za takav korak potrebni su i određeni finansijski uslovi koje trenutno nemam. Što je opet tema za sebe.
U svakom slučaju, podržavam sve žene koje žele da nastave školovanje. Nije lako, ali vredi truda. I htela bih još jednom da se zahvalim svojim roditeljima, koji u bili uz mene i podržali me u svakom smislu.
Anita Kusalo
Izvor: Blaga Lazić/BlicŽena/foto: privatna arhiva/Facebook)